...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 16. април 2016.

НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00391 – 00392)



Увод
или
О, лаж је силан фактор живота 
и поезије... / Исидора Секулић.

…….. У бечкој Зори, гласнику српске напредне омладине, 1911. године њени дописи се штампају најчешће на уводном месту. Исидора се пита: „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?… Зашто наша књижевност нема сувише сарадника, зашто наше књиге и листови имају сувише примерака?…
Ми имамо песника који не певају, приповедача који   не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају и не маштају, богаташа који  не купују –  сав наш културни прогрес је без оца и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар  који плетући уже иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак сунца… Зашто јаче не волимо, зашто јаче не помажемо нашу књижевност,кад њу не стварају само они који пишу. Велике задаће и проблеме не стварају  генији сами, него их стварају културне могућности читавог народа….“
У овом гласилу у Бечу Исидора пише о Бернарду Шоу, о поезији, али и о достојанству рада, српској жени, видовданској идеји.
Последњег месеца 1911. године, у Босанској вили, о песницима „који лажу“ она каже: „Ко ће одредити истину и лажи у поезији,кад данас и микроскопски и телескопски доживљаји иду у песништво. Певају се трзаји једне ганглије, и љубавни доживљаји и трагедије алга и ризопода; и ко ће онда осудити да је лаж кад Морис Барес тврди да ништа љупкије нема у његовом сећању нема од успомене на једног шпанског маагатца под расцветаном мањолијом… О, лаж је силан фактор живота и поезије…* „
Реците: зар ови редови и ставови Исидоре Секулић нису веома актуелни и век и нешто након што су штампани? Зато су они природни увод овог двоброја.
У Београду,  Свети Никита Исповедник ...  Субота, 16. април  2016   М. Лукић

* Преузето из одличне биографске књиге  Радована Поповића Исидорина бројаница.- 3. допуњено и проширено изд. – Београд Службени гласник , 2009, стр. 36.37



 Сурбита(р)

(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 129   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 130   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

(Сурбитар – Библиотека Прототипа) 131   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)


*


ЛеЗ 0006628   Интервју Њ.К.В. Престолонаследника Александра II. AL JAZEERA: Објављено је 22.12.2014. Интервју Њ.К.В. Престолонаследника Александра II у емисији „Алхемија Балкана“ телевизије Al Jazeerа-e.  У склопу интервјуа послушајте и разговор са академиком Матијом Бећковићем, чланом Крунског савета.  Интервју Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

ЛеЗ 0006493  Крај ДЕКЛАРАЦИЈЕ  или о суштини краљевине у парламентарној монархији! -  ....Краљевина у парламентарној монархији не значи да Краљ врши власт. То је уставна гаранција и право Краља да штити народ од власти. Да власт коју формирају странке усмерава и ограничава на државне послове и државне интересе.
Власт мора да буде безлична а држава да има лице. Круна са заставе, и круна са грба који представљају државу, та круна мора да стоји и на глави да нам држава не остане обезглављена.
Када је та глава била глава из куће Карађорђевића, Србија је побеђивала у ратовима, Србија је ширила своју територију и уједињавала земље и грађане; а у миру, у Србију су се људи досељавали а они који су одлазили да се школују, – враћали се.
И последњи пут када су грађани Србије имали истинску наду (после година беде и пораза) иза те наде стајао је одлучан позив ЊКВ Александра Другог на крунисање демократије.  Био је довољан његов позив из изгнанства да се тој нади дају победничка крила. Данас је он подстанар у свом дому јер су странке приватизовале државу у привидно демократском уређењу. Докле је год тако и грађани Србије ће бити подстанари у својој држави. Зато се све теже одлучују да имају децу, зато се све лакше одлучују да дом потраже у туђој држави. Грађани морају јасно да виде да свако има право да живи у свом дому. Да је сваком гарантовано право на оно што су његови преци стварали  јер му само то гарантује да ће и његови потомци наследити оно што он ствара. Странке треба да се боре око извршне власти која је пролазна и смењива а демократија мора да има институције које гарантују трајност и сигурност посла и државе, и мора да има на челу оног ко је несмењив. Оног ко зато што представља своју породицу стиче наследно право да представља и државу. Оног коме народ може да се жали на власт. Оног који је круна државе. Оног на чијој глави стоји та круна из грба, круна са заставе. Због чега увек знате да је ваш дом тамо где се та застава вијори.
Човек не бира време у коме ће живети. Али бира шта ће у времену које му је дато учинити за себе, своју породицу, своју државу.

ЛеЗ 0006605   Злодело усташа над Србима, Јеврејима и Ромима излази на видело... са великим закашњењем. Тито је сакрио истину о Јасеновцу / Драган Вујичић | 10. април 2016. 22:02 |  - Академик Србољуб Живановић о комисији која је 1964. истраживала злодела у НДХ логору: После првих извештаја и само три месеца рада, све је стопирано. Убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Око 20 % жртава живо закопано. -   Вама је било забрањено да фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у гробницама?
- Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.
* Како сте дошли до броја од 730.000 уморених само у Градини?
- Антон Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви смо се сложили око ове бројке.
* Међутим, пошто сте у јесен 1964. предали налазе, све је стало?
- Обавезали смо се на ћутање у јавности, а ја нисам могао да не говорим. Разговарао сам са једним новинаром "Политике". Међутим, тај текст никада није угледао светлост дана. Када сам питао новинара Мому Стефановића шта се догађа, он ми је само кратко рекао да га више никада о томе ништа не питам. После још неких сигнала, 1965. сам емигрирао у Африку, па у Енглеску, а 1968. индиректно ми је саопштено да се не враћам у земљу. Ипак, наставио сам са истраживањем Јасеновца.  Злодело усташа над Србима, Јеврејима и Ромима излази на видело...

ЛеЗ 0006609  ПОГЛЕДАЈ ДОМ СВОЈ, НЕПОМЕНИЧЕ

Поподне сам прилегао, покушавао да заспим; претходног дана и ноћи сипила је ситна пролећна киша, и доба је подсећало на позну ружну јесен. Превртао сам се у постељи, устао и видео да је засијало неко мршвао сунце. Обукао сам се и кренуо у шталу, по косу, да покосим набујалу траву у тзв. "другој авлији", и да онда ископам пар рупа, и засадим беле бундеве. Кажу, вреже белих бундева се супростављају бујању траве у запустелим двориштима. Да, престала је коначно киша, косио сам, трава је била густа и скоро до колена, замршена. Под стрејама штале и испред кокошињца израсле бујне коприве...Онда сам се сетио оних тикава, које сам пре неки дан, открио на тавану штале. ..  ПОГЛЕДАЈ ДОМ СВОЈ, НЕПОМЕНИЧЕ

ЛеЗ 0006603   ЛАЖ / Corpus delicti, 1 – даље. Кад се олош овенча митом, очекујете неки покољ или, још горе, нову религију. - Сиоран, Силогими горчине, поглавље Вртоглавица историје, стр. 107 -  ........ Да ли ће икада бити отворени за јавност сви архиви бивше СФРЈ? И шта ће у њима евентуални истраживач мутне и трагичне прошлости затећи једнога дана? Јер познато је да све полиције на свету
на време уништавају компромитујућу архиву...Остаће ЛАЖ, колосална, епохална. Детињасто је очекивати од српских писаца, који су учествовали у формирању те лажи, потпомажући је на овај или онај начин, да ће они покушати да је раскринкају. Никада то нисам ни очекивао од већине, поготову не од Добрице Ћосића, Антонија Исаковића, Јаре Рибникар, Оскара Давича, да не набрајам остале. Успешни писци су у том великом СИСТЕМУ ЛАЖИ имали своје место у хијерархији....  
ЛАЖ / Corpus delicti, 1 – даље.

ЛеЗ 0006614   Баварска библиотека предала 203 књиге отете током рата
  Враћен нацистички плен Б. Ђ. | 12. април 2016. 18:18 |  Баварска библиотека предала 203 књиге отете током рата - Представници Баварске државне библиотеке из Минхена, предвођени директором Клаусом Цајновом, посетили су Народну библиотеку Србије и донели пакет од 203 књиге које је немачка војска током окупације узела из "Издавачке књижарнице Геца Кон". Овим гестом, како је истакнуто, Баварска библиотека исказује јавно преузимање одговорности, упућује извињење, позива на сећање и на то да се не заборави да је обавеза Немачке да се искупљује за све жртве нацизма, међу којима је био и Геца Кон. Огроман тираж са печатом "Геце Кона", објављен у предратном Београду, снаге Вермахта су прво транспортовале у Беч, а онда су књиге прослеђиване већим библиотекама у Аустрији и Немачкој. - На основу документације из Баварске библиотеке, реконструисано је да су само на минхенску адресу стигли сандуци са око 600 наслова. Нажалост, пронађене су само 203 књиге, а претпоставља се да је остатак изгорео приликом савезничког бомбардовања Немачке   ПОРНОГРАФИЈА

ЛеЗ 0006608   НАША СТВАРНОСТ илити СИЛАН ФАКТОР ЖИВОТА И ПОЕЗИЈЕ. - Мирослав из Трешњевице ПЕСНИК И ПОЛИТИЧАР
Шта је слава? Сјајна закрпа на трошној одећи песника?
Александар Сергеевич Пушкин
 Као да ме је сунце огрејало, као да ме је Бог погледао, помисли песник М. кога су звали Јелен, на вест да га позивају у родну варош, да буде директор библиотеке. На власт је дошао његов школски којег се једва  сећао.  Да ће он, Најдан звани Бизон,  једног дана бити градоначелник ни у бунилу не би помислио.  Кроз школу се провукао, као „пас кроз росу“, али се снашао у „смутним временима“,  умео је да купи, знао да прода, да уложи, повеже и буде тамо где треба. Пара на пару, рђа на рђу иде, тако је од памтивека. И миц по миц, маркет, пумпа, странка. За „Боље сутра“. „Пара врти где бургија неће.“ И  Најчо звани Бизон поста градоначелник.
Песник је у престоници  завршио студије које се отегоше, а није имао разлога да жури, мислио је. Биће песник, од тога ће живети. Примили су га у Редакцију Књижевног листа. Секретар, уредник за поезију.  После оних Октобарских промена  формираше  Ново књижевно друштво, старо напустише сви који су  се тамо афирмисали.Пљунуше у бунар из којег су воду пили.    Мирослав из Трешњевице ПЕСНИК И ПОЛИТИЧАР 

ЛеЗ 0006611   Напредњаци по други пут међу Србима/ Александар  Фајгељ. - Србија је већ имала напредњаке. У Скупштину су ушли 1881. године, као и сада, без
иједног гласа, формирањем посланичког клуба.
Исте године напредњачки министар Чедомиљ Мијатовић потписао је злогласну Тајну
конвенцију којом је српски суверенитет предан Аустроугарској. Симболично, баш на
Видовдан. Садржај је обелодањен тек 21 годину касније па су Срби могли да прочитају:
Без претходног споразума са Аустро-Угарском Србија неће преговарати ни
закључивати политички уговор с другом неком владом…
Тек тада је постало очигледно да је конвенција представљала капитулацију а њено
потписивање велеиздају. Заузврат, Чедомиљ је добио грофовску титулу а Милан краљевску круну.
Истовремено је међународном концесионару исплаћено шездесет милиона франака
државног новца за изградњу железнице. Заузврат, врх српске власти је убрао два милиона франака мита.
Концесионар је након шест месеци банкротирао, али то ником није сметало. Србија се
окренула од Русије ка Западу и потпуно је зависила од њега. Западни ментори су задовољно гладили по глави захвалне српске марионете које су живеле као грофови. Или, што би народ рекао, „као краљ Милан”.
Из ове идиле био је искључен једино народ. Скупштина је убрзо постала једностраначка,
без обзира на то како народ гласао. .... Балкански шпијун(и)

ЛеЗ 0006617   Зашто је скупље умрети у Србији? - Јефтиније је умрети у Риму него у Београду / Раде ДРАГОВИЋ | 14. април 2016. 13:55 | Зашто су драстичне разлике у ценама погребних услуга у Србији и иностранству. Укоп у Италији кошта 465 евра, а у нашој престоници и до 1.000, уз много нижа примања. -  ПРОСЕЧНОМ човеку више се исплати да умре у Риму, Прагу или Братислави него у Београду, Нишу или Новом Саду. Да и стварност понекад личи на црнохуморни виц показују цене погребних услуга које су у овим земљама неупоредиво ниже него код нас. Рачун за последњи испраћај у српској престоници може да буде и неколико пута већи од цене сахране у мањим градовима у унутрашњости. На велике разлике у ценама погребних услуга указано је у јеку актуелне борбе приватника за равноправан статус на тржишту сахрањивања. Економиста Драгољуб Рајић извео је рачуницу према којој скромни укоп у Милану, где је просечна плата 1.900 евра, кошта око 465 евра. У Прагу, са средњом зарадом од око 1.200 евра, погреб износи 405 евра, а у Братислави, где зарађују у просеку 1.000 евра, сахрана кошта - 376 евра. Последњи испраћај у Србији кошта од 900 до 1.000 евра.   Заветине  

**

ЛеЗ 0006626   РЕКВИЈЕМ. - Воштане сузе.
Потоци воштаних суза.
Сливали су се низ косину свеже хумке Наталије Лукић(1931 – 2002).
Свеће су гореле на гробовима Станка (1892 – 1955),Животе  (1924 – 1944), Драгише (1926 – 1932) и Марије Лукић ; Димитрија и Грозде Лукић...Било је летње предвечерје: без дашка ветра. Жуто као  као венци ивањског цвећа на капијама, и на околним гробовима. А један је бршљан обавио  подножје споменика Наталије Лукић...  Вечити календар

ЛеЗ 0006627   Претпостављамо да је прототип Јелене из наслова Андрићевог текста била Јелена Ижиковска, ћерка домаћина код којег је писац становао у Кракову... / У ПОТРАЗИ за одговором на питања да ли у Андрићевој приповеци "Јелена, жена које нема" има стварне жене, и шта се заиста одиграло у његовом животу у току три месеца 1914, када је пре избијања Првог светског рата боравио у Кракову, пољска слависткиња Силвија Новак Бајцар написала је драгоцену књигу "Јелена, које има", коју је представила у "Службеном гласнику".  Црта

ЛеЗ 0006612   МЕМОАРИ. МЕМОАРИ КЊИЖЕВНОГ ЛЕГИОНАРА. -  ГОДОВИ. Повратно коло. (Овде су сабрана писма која сам писао, и одговори на та моја писма у периоду  јун- септембар 1985. године).  Увод у двојно књиговодство... Да је моје гледање у будућност потрајало сувише дуго, сигурно би ме огорчило, покварило и истрошило...Спасао ме је неочекивани развој догађаја...Након што ме је писање заморило више од свега (пролеће 1983.) , окренуо сам се према будућности, али баш тада је умро близак члан породице и...  Вечити календар

ЛеЗ 0006462  K А Љ У Г А : Осим глиба да л живог још иког овде има? / Соња Ковачевић. - Место је моје каљуга
Згаснуте звезде сенка
Душа у сну обамрлих
Мрклином љигава пузи река
Кроз муљ ни руке замах
Обешене не трзну се главе
Покаткад само касно
Оштар подсети месо заустави изненада
Мигољеће Грч опело
Ко зев васионе
Празнина небеска рака
Бездно ко ашов земљу 
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006463 ПРЕОБРАЖЕЊА АНЕ СЕКСТОН. Пре четрдесет и једну годину. Листање старих часописа и новина. -  Пре неколико месеци појавила се збирка песама „Преображења“ која обележава ову годину у песничком свету Америке. Добитник Пулицерове награде америчка песникиња Ан Секстон је вештица. Скупила је тајне снаге да преобрази Гримове бајке у представе нове, чудне — и које нису за децу. Као шеснаестогодишњи дечак у првој поеми њене збирке она има златни кључ којим отвара прошлост и додаје јој сенке садашњице преображавајући добро познату лектиру раног детињства.*
Браћа Грим су написали своје приче за децу пре сто гадина. Ан Секстон их је обновила не за децу него за нас остале 1972. Ове песме — приче су чудесна оживљења седамнаест Гримових бајки. Ти преображаји иду дотле да постају најинтимније исповести песника. Ан Секстон је један од најпознатијих песника Америке. Прва збирка „До Бедлема део пута назад“ (1960) и друга збирка „Сви моји лепи“ (1962) рано су јој осигурали место међу песницима Сједињених држава.... .. - Превела
 Маја Херман. (…) ____ Извор: Књижевни часопис „Знак“ студената Филолошког факултета Београд, Година Прва, број 2-3, 3. јун 1972, додатак без пагинације на крају…
ПС . –
 Овог прилога, узгред буди речено, одштампаног на крају часописа „Знак“ у тзв. чаршавском додатку нема, на жалост, у Садржају часописа! – Уопште, стање са многим српским књижевним часописима издаваним током читавог 20. века је, генерално, катастрофално – осуђени су на складишта и мрак депоа библиотека, упркос, што се између корица свесака могу наћи прилози вредни читања и упознавања и данас… ( Бел. ур.)  - Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006619  Agnješka Siska Gospi od Smolenska
Agnješka Siska*
nebeska zemlja

svijetlo koje ne poznaje svjetlosumrak
jedino sunce
plamti  odrazima rasplamsalih dronjaka krpica svjetova      
jedino sunce
zemlja tone u jezicima vatre plamti u jezicima hiljadu sunaca jutarnjih sunaca
krpama  dronjcima  svjetova
pljuje hiljade sodoma gomora
brbljavci brbljivaca svijet babel babel   ЦРТА

**


ЛеЗ 0006466  Разлика између живог и мртвог / Бела Тукадруз. - Настасијевић је правио разлику између живог и мртвог и тиме се приближио – у есеју Неколико рефлексија из уметности – највећој тајни уметничког стварања и лепоте.   Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006467  под снегом је било довољно жира за свиње
ПЕЧАТ ТРЕЋИ.
(ПАВЛЕ МИШЉЕНОВИЋ ДРУГИ: )  И кад отвори трећи печат,чух треће живо бићегдје говори: Дођи и види! Ивидјех, и гле, коњ вран, ионај што сјеђаше на њемуимађаше мјерила у руци својој.И чух као глас измеђучетири жива бића гдјеговори: Мјера пшенице за динар,и три мере јечма за динар,а уље и вино немој ускратити.(Откривење, 6, 4 -6 )
Поп Мишљен Мишљеновић Други, мој покојни бабо, Бог да
му душу прости, склонио је на сигурно место ову РУКОПИСНУ
КЊИГУ…
 Беше суђено онако како је прорекла Марија Русаља.
Ахмет спахија се вратио у Босиљковац и није дирао мога баба, све док
не ухватише Рајка Сенковића и не обесише га о једну букву у Рајкову.
Мога баба повели су на превару у Горњу Крушевицу; морао је да носи
тамо багремов колац на леђима, када су га потерали на губилиште. И
три дана је умирао на коцу псујући проклете Турке и призивајући
Влајну Марију Русаљу да му дода врг воде…
Ахмет спахија после тога поново оте моју несрећну сестру
Стамену, па воденицу на Пеку. Моју сестру покоси чума, у злим и
жалосним временима која наступише, када пођосмо за Црностокинцима
из збега Дубоки Поток дубље у шуме и планине, у Понор. О
 Станки
Сенковић, и њеном детету, бринуо сам бригу као о својима. Све док
је не преузеше њени, Сенковићи, који се вратише ко зна одакле, и
настанише на згаришту, опет на Паљевинама. Несрећа их је натерала
да појате и куће дигну далеко од друмова и села у непрегледној
дивљини, где се укрштају стазе и хајдучке богазе. Ноћу се ни ђаво не
би усудио да крене према Паљевинама, а дању се одозго могао
запазити свако ко незван долази на сат хода. Кад је било најтеже,
говорио сам: 
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006472  “Комунисти су ми уништили живот, а посебно један Црногорац, насилник”... (Љубици Оташевић)  -  Љубици Оташевић због оца Удба није дала мира / Јелена МАТИЈЕВИЋ | 29. март 2016. 20:50 | Ни у серији “Бићемо прваци света” није се могла заобићи прича о лепоти кошаркашице Љубице Оташевић. Братанац Јован: Све планове је подредила жељи да поново буде са татом Божидаром ... - ЈЕДИНИ сан моје тетке Љубице Бубе Оташевић био је да напусти све и оде код оца Божидара, мајора-пилота Војске Краљевине Југославије, браниоца Београда 1941, страдалника нацистичког логора Оснабрик, који је после ослобођења одлучио да остане у емиграцији. Ништа друго у Љубичиној младости није било важније од испуњења те жеље. У њој се крије и одговор зашто је врло рано затворила широм отворена врата блиставе кошаркашке каријере.Овако за “Новости” говори Јован Оташевић (64), братанац чувене кошаркашице Црвене звезде и репрезентације Југославије, Горњомилановчанке која је педесетих година минулог века лепотом покорила Београд. У граду који се опорављао од рата, причало се о много чему, али највише о лепоти Љубице Оташевић. Била је висока, природно лепа и без трунке шминке на себи, заустављала је дах мушкарцима и изазивала дивљење жена. Очаран њеном лепотом и Иво Андрић је, кажу, долазио на тренинге и мечеве Звезде на Малом Калемегдану. ...  ЗАВЕТИНА  

ЛеЗ 0006478   МОСКОВСКИ Политички аналитичар Алексеј Кочетков сигуран је да Русија треба да утврди свој спољнополитички успех креирањем активне и ефикасне наднационалне структуре са својим најближим савезницима. Сасвим конкретно: да Русија, Белорусија и Србија треба да формирају нову савезну државу...  -   Добро. А онда одједном патриотску коалицију на новим изборима смени непатриотска коалиција, која је оријентисана ка Западу?
У Србији је то немогуће, само треба схватити њихов менталитет. У Србији не може доћи на власт антируска влада. Једноставно раније је Србија била неинтересантна Русији и Русија није била за никакав контакт, једноставно смо заборавили на Србе, није било до њих.
Зато се тамо и десило то што се десило, зато су тамо и дошли на власт они људе који сада сопствену земљу уништавају. Али, чим Русији поново обрати пажњу на Србију, за прозападне либерале неће бити места, а нови се не могу појавити.
• Срби чак немају ни излаз на море. Како ћемо им доставити помоћ и наше С-400?
Овде се у питање укључује Црна Гора, у којој су САД једноставно купили део политичке и пословне елите. Црногорци су проруски и просрпски народ. Тачније, то је део српског народа. Чим објавимо своје интересе у том региону, чак не ни своје интересе већ да нећемо остављати наше на цедилу, а Срби и Црногорци за нас јесу наши, тамо ће ствари почети да се кардинално мењају. Не може гомила ниткова натерати велики народ да ради не само на своју штету, већ да се бави константним самоуништењем. BALKAN ORIENT PRESS + 

ЛеЗ 0006479  Ниво воде који се због пуњења вештачког језера пушта кроз брану Стубо-Ровни, у међувремену, непрекидно расте и тренутно достиже висину куполе манастира.... -  Иринеј: Бојим се да је касно за Грачаницу / Р. Драговић | 30. март 2016. 09:58 |  Патријарх Иринеј о иницијативи премијера за спас храма код Ваљева. Уколико Вучић има моћи да спречи потапање, са тим сам сагласан    Призовите се памети

ЛеЗ 0006480  Читајући бележнице Достојевског, поново.-  29. - Руско-пољски рат је рат између два хришћанства – то је почетак будућег рата православља с католичанством, другим речима словенског генија с европском цивилизацијом. Дакле, наш руски развој није развој „одоздо“ (по холандском програму)  већ народни развој.“  ( ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ДРУГЕ, 1863 – 1864 -  Ф. М. Достојевски, Бележнице, Партизанска књига, Љубљана – Београд, 1982, стр. 31)
Достојевски је био  визионар, и у овом  одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“.  Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског,поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су  коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно.  Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу.  Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало  децинија да све то почисте, али то би било -  бојим се  - узалудно,  јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику  проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да  је то постало знак препознавања да производи друге народе.  Пета Србија

**


ЛеЗ 0006490  Коментар уз два краћа текста В. Розанова 1) - “ Седим и плачем, седим и плачем, због нечег што је потпуно непотребно – све оно што сам написао. Никад нисам мислио да ми је
Цар тако потребан: али, ето, Њега нема – и за мене нема ни Русије.
Уопште је нема: и уједно није ми потребна целокупна моја књижњвна
делатност. Једноставно – ја не желим да она постоји. Ја је не желим за
републику, већ за цара, за царицу, наследнике и велике кнегиње. Никад
нисам размишљао да је ’без цара непотребан и народ’: али, ето, мени је
потпуно непотребан. Без цара не могу да живим. Зато мислим да ће
се Цар свакако вратити, без Цара Русија неће моћи да опстане, она ће
се угушити. Па чак није ни потребно да постоји без Цара“. 
Дух мртвих песника  

ЛеЗ 0006491  Калуђерски водопад. - Калуђерски водопад доступан љубитељима природе
Импозантни старопланински бисер природе - Калуђерски водопад, биће убудуће доступнији заљубљеницима у нетакнуту природу, јер су планинари из Планинарског клуба "Видлич" из Пирота детаљно обележили пут до водопада који се налази на шест километара од најудаљенијег старопланинског села Топли До, а испод највишег врха Старе планине Миџора.   ПУДИНО

ЛеЗ 0006496  Гвоздена завеса или La divina comedia
La divina cmedia
Са звекетом, шкрипом и клопарањем спушта се над Руску Историју гвоздена завеса.
– Представа је завршена.
– Време је да се облаче капути и да се враћамо кући.
Осврнули смо се.
Али, ни капута, ни кућа више није било, записао је Василиј Розанов сасвим тачно.
Розанов је изванредно видео, имао је изванредни дар запажања! Знао је шта се то страшно догодило и зашто је Руско Царство – буквално – пало!
„Буквално – каже Розанов – оно је пало једног радног дана.
Трајала је нека „среда“, не разликујући се од других. Није то била ни и угасио свећу. Није било довољно робе, и поред дућанчића су се направили редови. Да, постојала је опозиција. Да, цар се узјогунио.
Али, кад је у Русији било нечег довољно без Јеврејиновог рада и рада Немца?…“
Бољшевици су погубили зверски царску породицу. Јер Лењин и бољшевици су били „храбри“ – знали су, разбојници, да неће имати ко да им суди, и да ће судије бити одсутне или поједене.
Револуционари су посебан монструозни сој, вампири, вукодлаци, крвопије, а не живи људи. Нихилизам руски је пронашао своју бољшевичку формулу, преврат су започели опчињени собом. 
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006497  РУСКИ ФОНД ДИЈАМАНАТА
 (БЕЛЕШКЕ попа НИКОЛАЈА ЈАКУШЕВА )
И трећи анђео затруби,
и паде с неба звијезда велика, која гораше
као буктиња, и паде на трећину ријека
и на изворе вода.
А име звијезди бјеше Пелен.
И трећина вода поста пелен,
и многи људи помријеше од вода,
јер постадоше горке.
И четврти анђео затруби,
и ударена би трећина сунца
и трећина мјесеца и трећина звијезда,
тако да се помрачи трећина њихова,
и да трећина дана не свијетли,
такође и ноћи.
И видјех и чух једнога орла
гдје лети посред неба и говори
снажним гласом: Авај, авај,
авај онима који живе на земљи
од осталих гласова трубних
оне тројице анђела који ће тек затрубити.
( Исто, 8, 10 – 13 )   
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006498  Све чешће у сновима и сећањима…
Све чешће у сновима и сећањима, Павле Мишљеновић, трчао
је кроз виноград Мишљеновића. На крају је салаш, пивница, а Павлов
прадеда Павле Други, под јастуком је држао – поред РУКОПИСНЕ
КЊИГЕ – буклију пуну ракије, с времена на време је пио, па би и
праунука понудио. Павле Други живео је од раног пролећа до касне
јесени – не у кући него – на салашу уз Зукву, и волео је (кад процветају
дивље трешње у околини) да спава на плевњи. Уочи једног Белог Петка
беше ноћу провала облака. Корито Зукве било је претесно за огромну
количину воде која се мутна као орање ваљала са брда, рушећи од
Саставака све пред собом, носећи ишчупано дрвеће, пластове, камаре
са сламом, плотове, вракњице. Бежали су Босиљковчани кроз помрчину
и пљусак узбрдо, нарочито они што имају авлије уз Зукву, према
Старом Гробљу. Под Крстоношним храстом дочекали су магловито
свитање.Тад су имали шта да гледају!Није било више Мишљеновићевог
дворишта ни поља, вода је нарасла до прозора кућа и арова, а волови
су злослутно мукали. Пљусак је већ био престао, и сељаци су загрнутих
ногавица покушавали да отму оно што је Зуква понела. 
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006499  Успомене су имале риболик изглед и пловиле су као јато… ... - Павле Мишљеновић је био у прилици да се суочи са бунарима и ризницама неисцрпног предања, са дугом својих предака, са наслеђеним болестима и пошастима својих очева, јер несрећа прелази са оца на сина, или унука, или праунука, до четвртог, до деветог колена (као проклетство). Писар Мишљеновић је упирао поглед у дубину времена, према оним првим Мишљеновићима, покушавајући да у почетку сагледа и крај.
Чинило му се да је оно што су други написали у РУКОПИСНОЈ КЊИЗИ, претходници: д е л и м и ч н а И с т и н а, дакле – непотпуна. Када би му члан сваке босиљковачке фамилије диктирао у перо податке из свога родослова, не прећуткујући ништа ружно, тада би то било нешто, права књига, можда баш она у којој је садржано с в е, и коју би он назвао ПОРОДИЧНЕ МИТОЛОГИЈЕ. Али да мери правим мерама, дато је само Богу. Бог има свој Божји кантар и Божји сат. Бог је најбољи мерач вредности и његове су теразије најпрецизније. Бог је бројач векова и година, и дана и минута. А не неки писар, и свакако не велике силе, азијске и европске, под којима је робовао српски народ. Српски сељак – једини прави изданак народа овог поднебља – вечни је победилац и њему је страно оно што је блиско султану, западном цару и папи и философу.
Бог је простим сељацима објавио мушку храброст, небеску светост и божанску мудрост.
Страдање тог народа који је сав могао стати под разгранату крошњу хиљадугодишњег Крстоношног храста, превазилази страдања свих европских народа кроз повест. Кад год је Србе несрећа снашла, они су веровали да су они криви. На Косову Србину нису криви Турци, него Вук Бранковић ....
Дух мртвих песника

**


ЛеЗ 0006484  Истакнуто: Засеок ДУБОКИ ПОТОК

(напуштен)   Засеок Дубоки поток / Михаило Лукић(1925 – 2016)
Тридесетих година прошлог века у засеоку живело је 16 породица, насељени су били фамилијарно на својим имањима, готово сви су били сиромашни, имали су стоку за вучу, гвоздена воловска кола и пољопривредни алат, орали, сејали, били су то вредни људи, али - не вреди. Приноси су били никакви, али морало је да се ради, нема друге.  Велика мистерија

ЛеЗ 0006486  ЗАПИС О УЗИЂИВАЊУ ЉУДСКИХ СЕНКИ
 (Бора Мишљеновић: Књига инвентара Велике магазе)
Србији није било лако у ратовима,
али је могла да чува своју сенку,
а ни у миру није јачала свој идентитет.
Прошлост је отрована. Прожима кости.
Као кошава. Кошава из Русије
није донела оно што је слутио
Достојевски, Православни комонвелт.
Русија, Белорусија, Украјина, Румунија,
Србија, Црна Гора, Грчка – могу да буду
коначна брана од модрог делфина Средоземља
и ружичастог тигра Скандинавије.
Србија је некад излазила на три мора,
па се вратила на три Мораве.
СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА СВОЈЕ МОРЕ – ОКО ГОЛОГ
ОТОКА
рече Непоменик по чијем су науму душу
овог народа хтели да завежу у Гордијев чвор. 
Дух мртвих песника


ЛеЗ 0006501    ПУДИНО  Столица Савета за визије
У поезији као и у браку увек нешто ври.
Не закопавај стари бунар док ниси нови ископао.
Све наше благо није под том трешњом крај старог турског пута,
Већ нешто ниже, можда у церју крај, калуђерског извора,
Који су сви напустили, па и последњи горштаци тога вилајета.
Није у извору манастирске реке, у нашој шуми, не, брате,
Већ тамо где се хоризонт затвара бреговима, иза којих се свет олакшава.
И где има букава и заветрине довољне за напредак трешања и шљива.
Тај калуђерски извор, стар шест стотина лета, метузалем, припио се
Уз снове и бездане, из којих дотиче, ваљда из рудникa душа чудесних,
Она смарагднозелена вода црна у сенкама горуна.
Наш ћуп је испод носа, испод онога што нам је отац наш оставио у наслеђе.
Кад старц умре, библиотека сагори.
Сад је дошло време да зидамо нову библиотеку и малу камену цркву.
Тамо где круже орлови изнад глава, и где вргање нико не бере.
Где ракове и кркуше дечаци заврнутих ногавица више не хватају.
Лажна су пријатељства, прљаве су душе. Кад им је тешко нека људи плачу,
Али нека њихове сузе не теку по земљи – да је не упрљају.
Јер данашњи човек веома се извештио у томе, да упрља све.
Зато је наш салаш севераца у горама добро прибежиште за рашљаре и звездочатце,
Пастире и мушмуле и малине. Наш ћуп је –Пудино. Земља је мајка која никада
Не умире и која све чува најбоље, и заборав. Власт је кафана из које мало ко излази
Трезан. Испричај ми потанко то што упорно сањаш да ти кажем ко си.
Калуђери стварају извор, а извор ствара немогуће.
Калуђери не могу проћи а да не оставе трага, и тајна обележја.
Загледај мало пажљивије. Ако у извору има воде више од шест стотина година,
Како летопис и печат мастирски потврђују ископани испод старог неугледног пања,
Биће је још хиљаду година. Ауторитет оснивача и мужева бодрих, то је њихов новац.
Ћуп нам је испред носа, понављам. Не тражи га са лошим друштвом, незахвалницима
Чија срца подсећају на пустињу која пожудно пије небеске пљускове, гута их, а ништа не доноси!
(Средином марта 2016)  ПУДИНО

ЛеЗ 0006457  О ЗВЕРИМА И ЉУДИМА илити О ЗВЕРИМА У ЉУДИМА / Душан Стојковић (Саша Хаџи Танчић, Фантастична зоологија у српској приповедној прози, Службени гласник, Београд, 2012)  Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006454  БОРИНА ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ /  ВЛАСТИМИР СТАНИСАВЉЕВИЋ ШАРКАМЕНАЦ. - Повод: прознa књигПут на Аљаску Боре Ћосића, Просвета – Београд, 2006. - И Зиновјев се вратио. И Солжењицин. И Ростропович. И многи други, али нико са толико очаја и инсултације за своју домају, као Бора Ћосић, који је на повратничким устима понео толико једа и пене, да су могли разорити околину, бар околину књиге и њених читалаца ако су они српскога рода, за какве је, претпостављам, Бора и написао ово садржајем, за једног Србина, недолично, али према књижевничким мерилима, веома занимљиво дело.
Ако ће се из даљег текста, у покушају његовог тумачења, и видети зашто је аутор прибегао осуди сопственога рода, нашавши оквир за то у личном животном неуспеху, читај, незадовољству, онда ће сасвим, и до краја остати нејасна побуда издавача, као и разлози да се ова наизглед памфлетска књига упути српском читаоцу, наравно још штампана и латиницом, са транскрипцијом страних топонима и особених имена у оригиналу, као да је изашла усред Загреба. / Принципијелни објект напада у књизи нису Срби који се нису ни речју огласили, но су своје српство по овом невремену издржали као прећутану антропосоциолошку аксиому, него они Срби који су се огласили и изашли из понижавајућег мŷка, а посебно су се на мети оштрог пера аутора, чија је породица учествовала у светској револуцији, нашли они који су као припадници других национа показали јавну подршку спречавању српске катастрофе с краја двадесетог века. Ту су понајпре Оља Ивањицки и Миша Михајлов, припадници руског национа, блиског српском, а потом и најнападанији, јер се дрзнуо да пусти глас против неправде која се и данас намеће Србима, а само је делимично, преко мајке, словенскога, и словеначкога, рода, иначе Аустријанац Петер Хандке.... Призовите се памети

**

ЛеЗ 0006510   „Клинасто писмо о космичким бродовима”! - Атомски рат у древној Индији – Збуњујућа и загонетна историја. - ..., Ескими у Кини! - У џунгли, поред реке Ганга, истраживачи су 1921. године открили рушевине фантастичног града Мохенџо Дара.
Извештај археолога је више него збуњујући:

‘Мохенџо Даро је некад био цветајући град. Изгледа као да је потекао са неког цртаћег паноа непознатог футуристичког архитекте. Зачуђује потпуно одсуство уобичајене источњачке орнаментике. Не зна се ко га је изградио. Теоретски он не би требало да се налази на тлу Индије…’
Када се човек креће кроз Мохенџо Даро има утисак да се креће данашњим улицама градске четврти било којег града на Западу. Тај утисак стварају простране грађевине којима недостаје било какав украс и које су искључиво – функционалне!
Ништа мање занимљиво и збуњујуће откриће начинио је и доктор Вајденрајх 1913. године. Он је у пећинама Чу-ку-тјена, недалеко од Пекинга открио неколико лобања и скелета, али то не би изазвало никакву сензацију да једна лобања није припадала европејском типу човека, друга некој младој жени са необично уском главом малезијског типа, а трећа је имала изразите особине Ескима!
Доктор Вајденрајх је био више него збуњен, па је уместо уобичајног извјештаја написао само неколико речи:
,Како су Европљани и Ескими доспели у Кину пре неких тридесет хиљада година? Чиме?!…’    ЂЕРЂЕЛИН

ЛеЗ 0006511   Случајно нађени рукопис . - БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО,
наслања се на Документарне филмове
Сандрара, на њихову стваралачку тајну, на први
поглед. А у ствари - Случајно нађени рукопис
или документарни филм - доносе зоне преливања<
незаборавне слике и неки благотворни
ветар који распирује жар у пепелу, далеко од
прапорака шугавог песничког стада, које и даље
пландује, више од једног века, тетошена од
тобожњих критичара> полицијских аматера и
бирократа, што мере, премазују, узимају отисак
као у криминалистичкој антропометрији,
уводећи у своје провизорно књиговодство,
телалећи и хвалећи кад им се суфлира да су
највећи песници и уметници они што су
најближе власти (свакој, билокојој). Зашто је
Бела Тукадруз снимио овај документарни филм?
Зато да би најавио своје нове документарне
филмове? Зато да би мртвом Стендалу бацио
рукавицу у лице? Зато што...
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006512   Колико их заиста има?Две Србије по Исидори Секулић.
Три по Мирославу Лукићу.
Четири по Ћири.   
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006513   Фолклор североисточне Србије, Хомоља и Звижда. - …Мит пупчаном врпцом повезује фолклор и књижевност. Знао сам то некако интуитивно врло рано, када сам писао и оне песме, које данас не бих прештампавао поново ни у ом случају. Недовољно сам познавао као врло млад  запуштене златне руднике фолклора свога завичаја.Ја се не стидим да признам, не стидим се ни својих раних, најранијих песама…  Тамо где је – у најширем смислу те речи – митологија била  извориште те ране поезије, тамо су и (када је реч о појединачним песмама) разултати више него подстицајни. Орфички мотиви у тим раним радовима су нешто чиме бих  се могао детаљније позабавити, данас. Орфеј је ,најгрубље речено , на неки начин присутан и у Хомољу. „Име Орфејевог оца етимолошки означава „дивљег“ или „бесног овна“, што са своје стране упућује на две ствари : 1) Орфејев култ почиње из „дивљег“, још некултивисаног пастирског култа у којем је ован могао бити племенски тотем ; 2) име „Ојагрос“ указује на порекло Орфејевих мистерија из култног – дионизијског или бакховског заноса  – у који се западало уз помоћ дивље и бесне брђанске игре праћене ударљкама, растрзањем жртвене животиње и једењем сировог меса те животиње.С друге стране, име Орфејеве мајке – Калиопе („она која има леп глас“) упућује на Орфејево оплемењивање оног дивљег пастирског и брђанског култа,  Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006514   ПЕПЕО КЊИГА / Александар Лукић. - Ветар сеје прашину са тврђаве
највише куле отресају малтер –
рупа негдашње библиотеке
за зидовима зјапи.
Летописи горе по подовима кућа.
Плавичаст пламен облизује јеванђеља.
Књиге тврдих корица обложене кожом
нестају са пупољцима пролећа
цветајући у ватри, миришући на
загорело млеко у лонцу,
једва пепео да се познаје.
Групица верника ври у цркви
а мало даље у башти kaffe-а
девојчурци славе пунолетство. 
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006519   В - роман-литургија. - .... Александар Лукић
ПРВИ  НА СВЕТУ,  РОМАН-ЛИТУРГИЈА
Верзија романа „Литургија“, која је претходила објављеној, била је сложена за штампу још, сада, далеке 1988. године (припремио сам је онда за штампу, радећи као уредник часописа „Браничево“, но, у све се умешао враг или Случај Комедијант, па је књига доспела до читаоца, тек, десет година доцније – крајем лета 1997).
Мирослав Лукић није имао срећу са издавачима, када је реч о рукопису ове књиге, током последњих десетак година, и није тешко погодити зашто. Али ја сам, као уредник, дубоко веровао у то да ће као писац имати ретку срећу са својим читаоцима кроз време. И показало се да сам био веома у праву.
Због чега? Због много чега.
Због судбине, рецимо, која је удесила тако да Лукић овом рукопису поклони своје најбоље године живота и рада.
Због тога што је „Литургија“ једна од најфантомскијих књига српске књижевности. Ова књига има подземну славу оних рукописа („књига без будућности“) који су одлежали, у фијоци, више од десет година: баш то јој је можда додало онај опојни укус старог вина.(…) На први поглед то је књига о повести села Босиљковца са околином од памтивека до скоро данашњих дана, мада роман из странице у страницу превазилази ту повест.
Лукић је најзначајнији део посла око писања ове књиге довршио 1988. године, у својој 38. години живота, а у тим  годинама је Томас Вулф умро. „Литургија“ је, по много чему, тотална књига, књига која је покушала да обједини све, могуће и немогуће (…)
У Лукићевој „Литургији“ Вечност је поново нађена. (Шелинг – вреди га се присетити – вели: Права вечност јесте савладано време. ) Многе странице у овој књизи као да су „ослобођене поретка времена“. Дух мртвих песника  

ЛеЗ 0006520   Г – Мишеви. - Део грађе о уредничким мишевима у Србији, из времена титоизма, посттитоизма, слобизма, и постпетооктобарских јуноша _____________________________
Овде ће бити објављивана све оно што је у неку руку учинило да роман-литургија у Србији годинама буде књига без будућности, грађа вредна спомена као за млађе, тако и за иностране слависте, издаваче, и друге радознале духове, који нису ( баш тако – као коњи)   ограничени, сапети својим предрасудама и јањичарским васпитањем. Захваљујући „пресвученим комунистима“ многа су издавачка предузечћа и српске културне институције већ деценијама „окупиране“. Чини ми се да и ова грађа, која ће бити поступно објављивана, упућује на то, и шта се у ствари крије иза случаја око одбијања државних српских издавача да објаве „Литургију“  крајем 20. века…
22 ” Београд, 31. јануар 1994. – Поштовани и драги колега Лукићу,
Изучио сам (сва истицања су моја – М. Л.) Твој рукопис под насловом
ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, у два дела. Отприлике две недеље
сам само то читао.
Преда мном је историјско – породична сага, хроника која спаја времена и
судбине, писана амбициозно, сложено, широко.
И обимом и поступком, ова књига припада времену и књижевно – издавачком мишљењу
 који су за нама (М.Л.), али то не умањује занимљивост и извесну вредност рукописа.

Сложеност и распон учинили су и извесну конфузију, мада је ово рукопис који не рачуна на олаког читаоца. Има и других приповедачких недостатака, али су они за чистунце и оне који траже савршенство. Мислим да у СКЗ твој рукопис има мало шанси. Пре свега што већ има велики број примљених рукописа који тешко да могу изаћи за наредне три године, а кад су већ прихваћене и обећане, оне се и бољим чине, што је део издавачке психологије. С друге стране, издавачу се чини да је књига преобимна и да је боље штампати две – три мање књиге него једну велику. (…)
Надам се да ће се наћи издавач за Твој рукопис.
Враћајући га, поздрављам Те и желим све најбоље
Д. Лакићевић, уредник СКЗ ” 
(с. р.)      
Дух мртвих песника

ЛеЗ 0006515 Планери светских ратова - Илуминати
(Одломци из Пикеовог писма)
„Први Светски рат мора бити остварен како би омогућио Илуминатима да збаце с положаја моћи руске цареве и тиме Русију учине тврђавом атеистичког комунизма. Разилажење и неслагање између британског и немачког царства, узроковано агентима Илумината, биће узето као повод за тај рат. На крају рата успоставиће се комунизам како би се преко њега уништиле и друге владе и ослабио утицај религија.“
Тајна полиција Србије током 19. века
Познаваоци историје препознаће да су политички савези Енглеске с једне стране и Немачке с друге (сковани између 1871. и 1898. г. од стране Ота фон Бизмарка, су-заверника Алберта Пикеа), били инструмент за произвођење првог светског рата.
„Други Светски рат биће подстакнут искориштавањем разлика између фашиста и политичких циониста. Тај рат треба би требао за последицу да има уништење нацизма, те јачање ционизма у тој мери да омогући успостављање суверене државе Израел у Палестини.
Током другог светског рата међународни комунизам мора постати толико јак да буде противтежа хришћанству, које ће бити обуздано и држано у позадини све до момента када ће се употребити за коначну социјалну катаклизму.“
Након другог светског рата, комунизам је ојачао у толикој мери да може да преузме слабије владе. На потсдамској конференцији 1945.године, Труман, Черчил и Стаљин су једноставно предали велики дио Европе Русији, док је на другој страни света заоставштина рата с Јапаном помогла да талас комунизма продре у Кину.  КОМПЛЕТАРИУМ

**


ЛеЗ 0006527      ОВДЕ. - Шта је сумњиво, тужно, огавно и усудно овде? Овде се не ради онолико колико би се могло. Још мање се сања онолико колико је човеку дато, а још мање се ради на томе да се снови остваре. Губи се воља; одустаје се; одустају и студенти медицине, коју су сами изабрали да студирају медицину. Одустаје се од напора тешког, од хватања у коштац са светом… Свуда се само одустаје – у уметности, у привреди… Има одустајања која се могу схватити, разумети. Одбијао сам да се укључим у књижевни живот, на начин на који је то учинила већина мојих вршњака. Чим су се укључили, тј. после једно годину – две, видео сам их, сасвим случајно : пустилили трбухе! Ужирили се. Коначно су се гладна деца најела захваљујући својим писанијама, статусом, поклоњењем државној вери. У уметности не постоји успех; сваки је успех сумњив. Једино се од неуспеха, од великог неуспеха може направити нешто… Књижевне генерације које сам ја запамтио, говорим о оним рођеним у другој половини 20. века – од Видосава Стевановића, или Милисава Савића , Милосава Тешића (Деци Страве) до Данилова, припадају одличним примерима и потврдама. На ову сам мисао дошао размишљајући о властитим дневницима, бележницама, нацртима (вођеним више од три деценије непрестано), не усуђујући се да их поново читам, чак ни прелиставам… У ствари, брисао сам паучину, и из једне бележнице испао је запис, настао још седамдесетих. Прочитао сам га и препустио пламену, јер ватра је најбољи пречишћивач. Писао сам боље, чак и узгред ( у бележницама), на хотелским рачунима, али нисам то објављивао… Писао сам боље од многих који су стекли. Не постоји стицање у уметности. Немам обзира, наравно, ни према коме више; зашто бих га имао? Зашто бих га имао према онима који су направили импозантне биографије и каријере на будалаштинама? На осредњости? 



ЛеЗ 0006528    посебно, друго монаштво.  Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво.
Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја Музеј Немогућег ратара, ја сам у ствари чезнуо са постојањем манастира – метафорично речено – тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија – монашки живот у свету – заснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота… Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина. И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг…
 РЕНЕСАНСА.Српска ренесанса

ЛеЗ 0006530   Браћа Лукићи намерно / Адам Пуслојић. -  Ово писмо је путовало спором, несигурном поштом, и вратило се свом пошиљаоцу. Да би неким другим, краћим путем стигло на праву адресу. ... -  Ако не верујете, ево неких доказа.    РЕНЕСАНСА.Српска ренесанса  

ЛеЗ 0006531   Врхови. - Шта је иза те капије?Двориште, планина, читав један свет?Врхови? Или бездан? ПОЧЕТАК ЛЕПОГ И НОВОГ?
Бог све гледа, све види. Боловао сам, био свезан нечим невидљивим безмало две недеље. Бог постоји и делује преко добрих људи. Рука се лепи за залеђене кваке. Писци Хороскопа беху у праву. Раскринкао сам учинке Влашке мађије Јер је Бог тако хтео.
Сви они људи које сам познавао леже на гробљу – Поточић. Мишљеновац и завичај уопште на гробљу је, завејан снегом. Шофери краду нафту из аутобуса – сипају воду. Аутобуси кашљуцају и зауставе се усред завејаног ивика. Србија је њено наличје:не оно о чему сам сањао и сањам. 
РЕНЕСАНСА.Српска ренесанса

ЛеЗ 0006546   PANONSKI   FADO / Radivoj    ŠAJTINAC 


ЛеЗ 0006547   Под сметом / Јагличић 
Затрпан сметовима оставио сам простор
за дисање, под њима, ко да се то још може.
Корачају нада мном, и нека им је просто,
ја немам куда сем из те небиране коже.
Не надам се у отоп. Да и мене огреје.
Моја је равнодушност једино задовољство,
може бити тек више или тек мање оштро,
као сунчев зрак који не допре: ко зна где је.
Мој дах ме, још, једини, за живо биће сматра:
постаје видљив као недовршена ватра.
И дишем тако, сквржен, сопственим дахом бодрен,
и ланцем других бића скутреним испод смета.
Загрљени, чекамо сан преко ког се оде
откуцајима срца у сјај топлијег света.

ЛеЗ 0006549   Сумњива занимања. - «Уредник по позиву»? Ново занимање? Ко је то био јуче? Ко је то данас? Шта то значи? (Ако уопште нешто значи?) .... «Уредник по позиву», као и «гост уредник» – то значи данас, у земљама неокончане транзиције, којешта. Апсолутну неодговорност, нешто на шта могу пристати једино књижевни шпекуланти, књижевни диверзанти, и сумњиви индивидууми. То није ново занимање, не. Старо је колико и свет. На то тзв.ново занимање пристају они што воле да шминкају бабе, што воле да пуштају крв другима за ситне паре како би хранили вампира наше коби. У суштини, реч је о својеврсној мешавини некрофилије, ситношићарџијског духа и неиживљених амбиција најгорих српских бирократских официјелних трабаната. У суштини, «уредник по позиву», као и «гост уредник», то је покушај подвале, обмане, равне (како би то рекао рески Брђајев) антихристовој подвали. На улогу «уредника по позиву», као и «госта уредника», изгледа да пристају сасвим специфичне личности, које за то имају пре свега карактерних и других предиспозиција; то су, као што знате, оне личности које нису сачувале своју чврстину, свој лик и своје обрисе», па «падају», греше, чине зло (верујући да чине добро!), подлежу саблазнима и»чарима удвојених ликова антихристова духа».   РЕНЕСАНСА.Српска ренесанса
ЛеЗ 0006550   Таленат-неталенат. -  (Нова рубрика)
_______________
Бошко ТОМАШЕВИЋ
ОДОЛЕТИ НЕТАЛЕНТУ, ОДОЛЕТИ НАРЦИЗМУ. ИЛИ: О ПРАВУ ДА СЕ НЕ ПИШЕ
Пре неки дан код мене у Тиролу посматрао сам једног радника у шуми који је тешка дебла срушена после једне лавине убацивао дизалицом у камион са прецизношћу, сигурношћу и елеганцијом које би се, евентуално, могле описати уколико бисмо овде намеравали да пишемо један прозни рад. Човек у шуми, балвани који лебде медју несрушеним стаблима, дизалица, камион, снег. Тишина. Дубоки смисао који лежи у позадини тога посла. Прецизност којом се крчење обавља. Сигурност, једноставност и суверена складност радњи примењених у крчењу шумске стазе. У шуми, далеко од публике. Наш посао је крчење пута, каже Хајдегер, мислећи на посао философа. То каже својим слушаоцима у Фрајбургу. Његов говор допире до јавности. Он зна о чему говори. О наизглед једноставној обавези мислиоца. Он даје упуте, једноставне упуте. И песников говор допире до јавности. Ни он није човек који свој рад обавља у шуми. Његове амбиције су да дâ слику “унутрашњег човека”. Већини тај тешки задатак не полази за руком. Многи песници обављају тај посао над зденцем, огледајући се над истим попут Нарциса. Бити Нарцис је део њихове уравнотежености. Нарцис-песник је по природи неко ко је празан. Не уме да “предје линију”, да је учини испеваном, подношљивом, аутентично људском, судбински људском. Када је неко Нарцис-песник он песмује, агресивно производећи слику самога себе. Производи дупликат. Даље од тога посао му не иде, нити икуда даље стиже. “Увек иста неспособност да се предје линија, да се доспе на другу страну”..... РЕНЕСАНСА.Српска ренесанса
**


ЛеЗ 0006539   "Туга голема" или о духу српске књижевности. - РОМАН О МЕСЕЧИНИ или трагом једног Лукићевог романа изван његових циклуса романа. – Нисам био задовољан првим издањем Лукићеве књиге Туга голема. Зато што је то, у првој верзији, била само пасија по Емили Џонс, односно Рајни Лоћики. Можда и зато што је, прва верзија ове књиге, била непотпуна слика несреће српске емиграције на Западу после другог светског рата, виђена из угла једне несрећне авантуристкиње?
Очигледно је да је тај рукопис настао осамдесетих година, одмах после смрти Титове, о једној табу теми, али га писац није објављивао, или га није објавити могао. Рукопис је одстојао у пишчевим фијокама годинама. То је било добро.
У чему је ствар? Зашто је тако? Зашто овом песнику уметничке и етичке обдарености, и његовом Делу, или појединим његовим књигама, трајније уметничке вредности, није посвећена пажња? Више разлога има за то. Али онај наглавнији је, свакако, то што се српска књижевност, па и култура, није још увек ослободила парохијалног. 
Лукићева намера није била да да једну широку палету словенске емиграције на Западу после Другог светског рата, као Црњански, уРОМАНУ О ЛОНДОНУ; Лукић је пошао од једне истините исповести, једне наше жене Српкиње, чију је личну и породичну судбину скројила југословенска револуција. Лукић је у том
смислу одабрао једну болну тему, недовољно обрађивану у савременој српској књижевности, и, при том, он је искренији од многих других српских послератних писаца. Веродостојнији је, уверљивији, убедљивији. Ту књигу Лукић није написао да се ма коме додвори, као Марко Валерије Марцијал; не.
 То је последњи српски писац за кога би се могло рећи да је удворица.
Лукић не припада плодном и разгранатом племену
 књижевних гладница, људи осуђених на вечно просјачење и на све књижевне награде које постоје на балканским просторима.Није Poet Laureate.
Лукићева јунакиња Рајна Лоћика алијас Емили Џонс рођена је и потиче из крајева из којих и Михајловићева Петрија, дословно. У првој верзији Лукићеве књиге,
 има сличности између ове две књижевне јунакиње : Рајне и Петрије, пре свега по говору којим говоре, по судбинама; обе судбине су трагичне. Међутим, Мирослав Лукић је песник, а Михаиловић то није, или је само понекада. Осим тога, Лукић је дошао после Михаиловића, и то треба увек имати на уму. Петрија је израз једног послератног света сконцентрисаног на један крај; Рајна Лоћика напушта тај простор и савлађује као од шале огромна пространства. Доспева до Енглеске и Америке и тамо се суочава са новим стварима за нашу књижевност.    РЕНЕСАНСА.Српска ренесанса



Нема коментара:

Постави коментар