НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00401)

Велика магаза, снимљена ових дана (јул 2016)

У  току је – у тзв. Великој магази (Документационом центру Заветина)  ревизија  Библиотеке Заветина и Архива. Од јутра до вечери. Данима. Тако се догодило да ће највећи део лета протећи у том досадном – на први поглед – послу. Ако књиге нису сложене по УДК систему, па и у великој породичној библиотеци, ако нема система, дешава се да неку књигу или часопис тражимo данима, док је не нађемo сасвим случајно, када нам више није потребна.  Главнину ове библиотеке чине књиге које смо скупљали више од пола века (на првом мести брат и ја, затим наши најближи, деца – накупило се.)  Четири собе Велике магазе су испуњене, и сада поред осталог, уклањамо неактуелне књиге, књиге које је прегазило време, оштећене примерке и дупликате. Тако сам ових дана налетео и на три стара примерка  часописа који се скоро угасио – «Књижевност» (и тај часопис је прегазила црна коњица постјугословенске транзиције). Не знамо како али у ову библиотеку и село Мишљеновац, залутала су, неким чудним каналима, «Наша књижевност», бр. 6-7, јуни-јули 1946, без корица!

Читав  двоброј је посвећен  Максиму Горком, а међу првим сарадницима су Исидора Секулић, Иво Андрић и др.  Ко зна када, подвлачио сам неке редове  у  прилогу М. Горког « О писцу који се понео славом»* . (Та прича Горког је била актуелна и некада и 1946, али и сада.

Занимљиво, у Библиотеци Заветина је и оштећени двоброј «Књижевности» Свеска 2-3 Фебруар – март 1950  - три месеца касније сам се родио!) Свет је постојао и пре нас, постојаће и после, периодика – сачувана, наравно, то чини очигледним.

Трећи примерак «Књижевности», брј 6, јун 1962,  мора да је донео један наш земљак, прерано умрли, несрећни песник; примерак је одлично очуван. На првом месту тога броја су Песме Јурија Живага** Бориса Пастернака.

На кратко тај посао – ревизије - прекидам, пред сутон, како би са мојим млађим сином прошетао  старим тзв путем кроз Шљивицу – званим воденичним, иако од воденице ни трага (али ја се одлично сећам те воденице, велике воденице, која се звала Лукићска, не само воденице него и бунара испод бреста преко пута воденице, као и велике помоћне зграде подигнуте за стоку помељара. Тада је испред воденице био   прави мали трг, препун кола натоварених џаковима кукуруза и пшенице, јарме, препун врабаца, претпостављате и зашто). Сад је ту једна стрњика, кукурузи. А некад је хучала вода и чуло се обртање воденичних каменова. Идемо скоро до тзв. «задружне баште» - сад је на том месту Шумски расадник. И онда се кроз полумрак, удишући мирис шљива и павити, тихо враћамо у село. Тишина је огромна, велика, као и слапови хмеља, који не хуче, не. Добро би било да опишем ово село, које је 1862. године било седиште једног великог среза (данашње општине Велико Градиште, Голубац, Кучево).  Тада је у Мишљеновцу била и Мезулана, а не у Раброву...

Било би добро да се та реорганизација општина или срезова, преиспита, да се «среже»  према мери  и потребама људи који ту живе. Да додам да је Мишљеновац био средиште тог релативно великог среза, и због свог лепог и стратешког положаја (ако се тако може рећи)  у време кратке владе кнеза Александра Карађорђевића.

Мотив из Мишљеновца: М. Лукић. (Заветина)

Скоро две године нисмо долазили на село из више разлога, али ево сад смо ту. Пролеће и лето  су подношљивији на селу. Обилазећи села јужне и југоисточне Србије, био сам у прилици да видим  неописано пропадање, и чинило ми се да је то нека врста  «природне» болести.  Има села која су сасвим пропала, и има села у којима је почело  пропадање, али  и борба да се опстане. У кучевској општини умрло је у претходној години  око 6000 лица, и то је много, али села у овом крају ипак опстају. Поготову она села из којих је велики број пре свега сељака на раду у иностранству. Тамо је већ и трећа генерација, која се неће вратити, која је изгубљена за овај крај, али прва генерација се вратила, да обнови очевину и дедовину, па да тек онда склопи очи. Има и оних који обнављају салаше, али је напуштање имовине због иностранства  дало шансу  шумама, зверима и правим прашумама. О томе би вредело писати, подсећати, говорити. Требало би писати о локалним путевима Србије, требало би видети у кавом су стању, рецимо путеви у потпланинском и планинском делу Мишљеновца, и суседних села. Ту би се видела много дубља стварност, туга, пукотина, душа,  и скоро ужас – немара и опустошења. То користе шакали, који су се намножили последњих десетак година, тихе крвопије.  Међутим, ту политика не може помоћи, јер је и сама допринела  невољној судбини; село ће се бранити, наћиће начина да се одбрани, можда не онако како бисмо ми желели, али некако хоће...

Колико се  тога променило за само две године и у селу и око села  - то би опет била посебна и дужа прича. Воће је ове године родило обилно, посебно шљиве ранке, које скоро да су се биле затрле. Ако их покупе, као и белошљиве, биће добре ракије. И грожђе је родило добро како кажу. А ваљда ћемо и ми до  краја августа завршити ову ревизију књижног и архивског фонда? Да, било је и рибизла и нектарина; мешавина ова два воћа даје густи сок одличног укуса....

У Београду,  Уочи Петровдана, 12. Јула   2016   М. Лукић

__________________

* ОПИСЦУ КОЈИ СЕ ПОНЕО СЛАВОМ  

                   ФАНТАЗИЈА*

Гледао сам срам своје отаџбине, слушао јеку њених ланаца,

и ужас тога ропског живљења узмути све у души мојој.

Није добро кад писац има много поштовалаца, није добро! Само биљкама у риту нр шкоди сувишна влага. Храстовима је потребна умерена.

Хоћу да причам о једноме младићу, писцу који је на путу ка своме циљу случајно залутао у мутљаг популарности, — о томе како се смешно и невешто он понашао пошто се нагутао¹ талога од похвала, и шта је било с њим кад му се глава завртела од маглених испарења славе.

Био је тај младић простодушан, али не баш сасвим лудак и разликовао се од другова по занату тиме што је увек био искрен и зато је сваког дана противуречио себи.

Живео је он у земљи чија је литература уживала славу целога света, и кад је почео да се спотиче о прве предзнаке популарности, примио их је с неповерењем и помислио: „Чудновато! И у трубе им трубе — они не чују, а кад свирала засвира — радују се и смеју се..."

Младић тај није био скроман, никако не! али он је знао себи цену, ето у чему је ствар .. . И још је он знао да у његовој рођеној земљи нема народа, већ има само публике и да баш та публика ствара литерарне и остале репутације, а народ живи својим животом, писци га се не тичу, верује у вештице, целога живота само ради али је увек гладан и сву литературу заједно с другим вештинама, које публика воли, он је кога хоћете транутка готов да промени за врећу брашна. (...)

* Ову је причу Горки написао 1901 за „Зборник у корист гладних Јевреја" који није изишао, те је прича прво литографисана, а затим и штампана у Петроградској штампарији „Рабочаво сајуза" под насловои „О писатеље каториј зазнглсја", али је одмах била забрањена и конфискована. Због тога, с још неким забрањеним списима Горкога штампана 1902 у Женеви и у Берлину на руском језику. Те исте године преведена је у нас у „Дневнику, листу за политику и књижевност", у бројевима 163 и 165—168 под насловом „О књижевнику који је постао уображен". — Уредништво.

**ПЕСМЕ ЈУРИЈА ЖИВАГА / Борис Пастернак

(Избор песама из 17 главе  романа ДОКТОР  ЖИВАГО)

БЕЛЕ НОЋИ

Привиђа ми се далеко  време,
Дом у Петроградској улици,
Ти — студенткиња родом из Курска,
Кћи бедне степске спахинице.

Ти си љупка и имаш удвараче.
Те давне беле ноћи — нас двоје
Наслоњени иа  високи прозор
С твог небодера гледамо доле.

Фењере је, као лептирица ноћна,
Дотакао први трептај зоре.
Оно што ти тихо шапућем на уво
 На успаване подсећа горе.

И нас је обузела она иста
Престрашена верност дивној тајни,
Она што је, далеко за Невом,
Захватила Петроград бескрајни.

Те пролећне давне ноћи беле,
У даљини, у шумама древним,
Одјекују кроз тавне пределе
Славујеви  громки  хвалоспеви.

Луд, махнити цвркут се разлеже,
И звонки- глас птичице малене
Изазива  дивљење и немир
У дубини честе опчињене.

Ноћ,  стара  босонога  скитница,
Одлази у тај крај дуж плотова,
А за њом се са прозора вуку
Трагови   скривеног  разговора

У одјецима тога причања
По воћњацима и иза међа,
Све јабукове и вишњеве гране
Облаче бело рухо од цвећа.

И попут авети, бела дрвета
У гомили на друм се селе,
Да белој ноћи што зна тако миого
На растанку збогом пожеле.

ПРОЛЕЋНО  БЕСПУЋЕ

Вечерњи пламен гасио се. 
Кроз  бесугутни  густи  борик 
Далеком дому на Уралу 
С љуком се вуко коњаник.

Коњ се гегао као гусан. 
И на шљапкање поткова 
Одазивао се шум воде 
Што кључа  сред  вирова.

Кад коњаник ходом потера 
И пусти коњу вођице, 
Одјекну  у  близини  тутањ 
И хук пролећне бујице.

Неко се смеје и плаче неко, 
Камен се дроби о камење, 
И падају у впр пањеви 
Ишчупани са корењем.

Тамо, на згаришту заласка, 
У далеком црнилу грања, 
Као јек звона на узбуну 
Славујева песма одзвања.

Где врба удовички  вео 
Надноси изнад поцора, 
Тамо он, ко Славуј-разбојиик, 
Свира у седам храстова.

Какав ли јад, љубавни занос, 
Предсказује тај снажни звон? 
Кога ли то пушчаном сачмом 
У густој шуми гађа он?

Чини се, сад ће ко вилењак

Из разбојничке јазбине

Стати пред партизанску стражу

Што туда честом, промине.

Земља и небо, шума и луг

Лове јек тог ретког звука,

Ту равномерну дугу смену

Безулља, патње, среће, мука.

(Превела Лола Влатковић)

*

Велика магаза, снимак из 2013 (без трешње)

ЛеЗ 0007202      143 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

*

ЛеЗ 0007181  НАРОД ВЕЛИКОГ КРИКА. -  НАРОД ВЕЛИКОГ КРИКА /  Миодраг Павловић

Канал ФИЛТРА при "Документационом Центру Заветина". -  СРБИЈА

Србија, је ли то место? Или народ који се на једној белези роди? Извиди брзо од којег си кова и који ћеш да заступаш значај. Пре но што падну киселе кише и дођу магле од којих све зарђа. Добио си своју судбину пре но што су ти дали твој вапај. Дивовска шума страдава у биткама и према тресетишту клизи. Над главама нам лебди један пањ. Све се то догодило, ником другом него - теби.  http://velikazavetina.blogspot.rs/p/blog-page_3.html

ЛеЗ 0007182  Конфитеор уметника II. - Документациони Центар "Заветина" (Мишљеновац). -  Ево тог најстаријег дрвета "Преко Пека", дуговечне тополе, коју је можда засадио мој покојни деда Станко Лукић (1892 - 1955)? То је било велико, огромно дрво, и те године, када је деда преминуо.  Као и брест у Лакомици, на салашу. Има преко сто година. Никада нисам питао оца колико тачно има. Запазио сам је врло рано, јер су на њу и на брест, као на највиша дрвета у околини, слетале роде. Знам да је шесдесетих била нагнута над виром пуним мрена, скобаља, кленова - које сам и сам пецао као дванаестогодишњак на крупне вишње, или шљиве. Тад је у селу постојала  Зем. задруга "Златан Пек", и велика плажа на другој страни нашег Ракитара - Острва. На салашу је било четири дуда http://velikazavetina.blogspot.rs/p/ii.html

ЛеЗ 0007180  Архив у оснивању  (001). -  Лукијан из Самосате (II век по Христу)

РАЗГОВОР НА ОНОМ  СВЕТУ.  - разговор бр. 4 -

Лица:
ХЕРМЕС, бог који спроводи мртве на онај свет
ХАРОН, чамџија који мртве превози преко Стикса у Ад

ХЕРМЕС: Еј, мајсторе, хајде ако хоћеш да саберемо шта си ми до сада дужан, да се не свађамо опет око тога.

ХАРОН: Важи, Хермесе, да саберемо, Боље је кад се тачно зна и нема да мислиш....  http://velikazavetina.blogspot.rs/p/blog-page.html

ЛеЗ 0007183  СРЕДЊОВЕКОВНО БРАНИЧЕВО И ТУРСКИ ПОПИС 1467 ГОДИНЕ*

Књига, о којој говоримо, носи једиаставан, готово аутентичан назив као и извор који се ту објављује — браничевски попис. Не треба, међутим, бити у заблуди да је то био и једноставан приређивачки и издавачки подухват. Пред нама је дело кбје је с нестрпљењем очекивано и које већ својим богатим садржајем оправдава наслућиване могућности за даља разноврсна истраживања. Тридесетак страна садржајне уводне студије о Браничеву, 270 страна текста самога турског пописа из 1467. године, две драгоцене карте и 146 табли факсимила на први поглед делују стручно и научно — помало пре-озбиљно штиво да би задржало пажњу обичног читаоца. Већ прве странице разбиће овакве предрасуде. Тумачењем садржаја овога турског пописа аутор Момчило Стојаковић уводи нас у сам живот овога краја у позном средњем веку, а не у монотони списак насеља, имена људи и њихових обавеза. Не може се остати без узбуђења пред широко приказаном и живописном сликом друштва у Браничеву која израња са страница књиге, пред звучним говором данас изгубљених или готово заборављених имена насеља и људи. Књига је већ сада, а биће сигурно још много више, прворазредни и незаобилазни извор за истраживаче различитих научних грана — историчаре, ономастичаре, историчаре уметности, археологе  http://carskirez.blogspot.rs/p/001.html

ЛеЗ 0007177  ДОКУМЕНТАЦИОНИ ЦЕНТАР (001). - Документациони центар ЗАВЕТИНА:  Цариградским друмом - УВОДНА РЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ*) КЊИГЕ BRANIČEVSKI TEFTER

(Istorijski institut SANU, Beograд, 1987; 305)

Промоције књига нису само лепе и пријатне свечаности, друкчији  од мноштва наших свакодневних окупљања, већ су истовремено и важан културни догађај у једној средини.

Драго ми је што управо оваквим поводом имам прилику да вас поздравим у име колектива Историјског института у Београду, чији сарадници учествују данас  у промоцији  књиге  свога   колеге мр  Момчила  Стојаковића.

Међу првим научним институтима које је одмах после ослобођења основала Српска академија наука био је историјски институт. Његов основни научни задатак био је и остао — проучавање историје Србије и српског народа, његових веза са осталим јужнословенским, балканским и европским народима, као и унапређење свих грана историјске науке   http://carskirez.blogspot.rs/p/001.html

ЛеЗ 0007178  ОСВРТ* НА КЊИГУ BRANIČEVSKI TEFTER

Читајући и анализирајући „Браничевски тефтер" из 1467, доживео сам време када је настао, видео сам људе који су у нашем крају тада живели, могао сам лакше да пратим историјска збивања и историјске процесе. Документ је настао у тешком историјаком транутку за наш народ, и мада је турске провевијанције, објекстивно нам саопштава чињенично стање, јер је настао из практичних оотреба нових господара. Од турских хроничара, савременика османијске најезде на Србију 1459. године, из докумената друге провенијенције, знамо да су турски вајници безобзирно опустошили Србију, па и наш крај. Научници тврде да је том приликом више од 200000 људи одведено из Србије. Већи број Турци су продали као робље по градовима Блиског истока, Мале Азијеи Египта   http://carskirez.blogspot.rs/p/001.html

ЛеЗ 0007179  ТУРСКИ ИЗВОРИ И ИСТОРИЈСКИ МЕТОД*

Што се мене тиче, нисам сасвим убеђен да је моје учешће у разговору о овој књизи данас било неопходно. Ово наводим у првом реду због тога што сам склон претпоставци да се свако који према научном и уопште заинтересованом делу јавности гаји неку врсту ауторске одговорности и обавезе, тешко може освртати на свој рад а да притом не осети и извесну нелагодност. Поред тога, претходни учесници у данашњем разговору (већину њих чине моје колеге и најближи сарадници из Историјског института у Београду) рекли су о овој књизи чак и више него што је од њих захтевао један овакав тренутак пригоде. Слушајући њих, данас и овде, могао сам само још једном да се уверим у њихово пожртвовање и необично велики труд, јер су пристали да се баве књигом којом су се, уствари, једном већ бавили. Стога се надам да ће правилно бити схваћена моја жеља да им се и на овом месту захвалим, и то не само због потрошеног труда већ и због толиких позитивних акцената у њиховим дискусијама, за које (акценте) ипак скромно мислим да су на појединим местима непотребно пренаглашени. Посебно желим да пред овим аудиторијумом истакнем улогу колеге Предрага Јевремовића, управника Историјског архива у Пожаревцу, у остварењу овог заједничког научног пројекта: и то не толико због потписа који је он ставио на рецензију пројекта, колико због његовог непрекидног заузимања током последњих неколико година за ствари без којих ова књига до данас сасвим сигурно, не би била штампана.

Знам да се од мене очекује једна пригодна ретроспектива методолошког рада на књизи, нека врста стручне исповести која, уз све остало, мора бити снабдевена понеком самокритичком рефлексијом, ....  http://carskirez.blogspot.rs/p/001.html

*

ЛеЗ 0007185  Листајући "Заветине", српску књижевну периодику и штампу, и друго. -  Мирослав Лукић РЕЧНИК ПРОТОТИПА (Уменост махагоније) /  Велика магаза Велике магазе

БИТНА КЊИГА

Неколико напомена, на крају, о Неоткривеном језику

Књигу свако чита на свој начин: читајући књигу читалац чита себе и врло често се догађа да прочита и оно што писац и није написао...

Понекада ми се чини: сазнање које је измужено из вимена историје, не вреди много.

Човеку оболелом, а нарочито оном од јавне болести, или пак неке друге болештине, пријамлеко измужено из вимена успомена народа и појединаца, из сећања и душе, као кумис. Јер је то лековито млеко „органски слепљено са животом. Конструкција сазнања уткана је у конструкцију живота..."

 ..  Ово је одломак из обимног рукописа, који су српски издавачи одбијали - "Просвета" осамдесетих, (Милисав Савић), БИГЗ деведесетих (Радослав Братић), И СКЗ (Драган Лакићевић), затим тај рукопис, због нечега, није био занимљив ни члановима  неких књижевних конкурса (Завод за издавање уџбеника, Источно Сарајево), Дерета (Београд) и тд. Стицајем околности, тај рукопис није уништен, нестао, пропао; напротив - понеке од уредника је надживео; надживеће - усуђујем се да кажем - све - све те уреднике, па и самог аутора. У то, чини ми се, није поребно да убеђујем разумног читаоца данашњег, ни будућег. Часописи су одломке из овог рукописа прихватали, публиковали одломке, али не сви. У некима је рукопис морао да чека на ред месецима, поготово у оним књижевним листовима, где су стварни и прави уредници били неки други, невидљиви, иза сцене. Што је и разумљиво, с обзиром на режим у коме смо живели деценијама дрогирани конопљом тзв социјализма са људским лицем.Али да ту станем. Овим напоменама и прилогом започињемо листања српских књижевних листова и часописа, који су деценијама углавном разговарали сами са собом... (3. 07. 2016) БТ.  http://velikazavetina.blogspot.rs/p/listajui-ya.html

ЛеЗ 0007187  Изводи из бележница и дневника. Судбина. - Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополских комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко "уврачао". Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем "враџбину" са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате.   http://zavetinealineja.blogspot.rs/2016/07/blog-post.html 

ЛеЗ 0007188  Без почетка и без краја. -  Први – сајам књига, од 1998. године, на коме, стицајем околности, није изложена ни једна од мојих штампаних књига.  Коначна коректура рукописа критичке књиге  Бе­ла ТУ­КА­ДРУЗ УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА завршена је још током јула месеца 2015. године, књига је преломљена и припремљена за штампу крајем истог месеца, али није изашла јер није било пара за штампу. Али, шта да се ради; зар да кукам што се у овој земљи у којој старим ни под старост не могу наћи новчана средства за штампање мојих књига, барем неких? Никада нисам био „измећар власти“, писац-измећар, и наравно то има своју цену у Србији, увек је било тако, и у Србији Првој када је краљ Милан исплаћивао хонораре у дукатима, ни после Првог светског рата, ни за време титоизма, кад су поједини писци за хонораре својих књига куповали станове; ни у време транзиционе турбуленције. Тако ће остати и у тзв. Другој, Трећој и Четвртој Србији? Можда ће се неко сетити,писаца попут мене, у Петој Србији, ако дотле ова земља не постане  Србистан. То кажем зато што је ова земља већ годинама својеврсни Апсурдистан, где је најисплативије занимање Вешто Пресвлачење коже   http://zavetinealineja.blogspot.rs/2016/07/blog-post_4.html

ЛеЗ 0007189  Из дневника. - Синоћ сам публиковао осми наставак, и видео сам - то је погледало 38 посетилаца. Вероватно случајних?Слаба посета.Али - кроз време ће - веровао сам - посећеност порасти. (Накнадно додато : тј. седам месеци касније: Преварио сам се!!!)
Да ли је добро то што радим? Што свој, можда најдубљи роман - поклањам човечанству будзашто?
Нисам имао избора, зар не, на крају крајева? / Одустао сам од публиковања романа после неких тридесетак наставака.  http://zavetinealineja.blogspot.rs/2016/07/blog-post_82.html

*

ЛеЗ 0007193  СТОГАЗОВАЦ.  Клисура Ждрело  http://mynevaдress.blogspot.rs/2016/07/blog-post.html

ЛеЗ 0007194  ЕL GRECO /  Илија М. Петровић (1895—1942). -  У руменом вину сам утапао златне тонове  : Ја, грађанин вароши Толеда,

ђак Венецијанских Мајстора

и син критских бакала и крчмара.

У животу сам знао да ценим славу     

и новац;             

па ипак се не бојах да

направим какав лудачки гест као борац,

са ветрењачама.

Једном сам и краљу рекао да незна нинта.  -

Зашто не?      

 http://mynevaдress.blogspot.rs/2016/07/l-greco-18951942.html

ЛеЗ 0007195  Недеља 23. јул 1995.

Почео да читам једну од књига Марсела Пруста, са извесним отпором, као и некада, када сам тај низ књига купио, због превода који и није лош (превод Тина Ујевића), па ипак ме одбија, као и ...због...  спопала ме је  безвољност. Нисам се довољно припремио за то читање. Роман

http://zavetinealineja.blogspot.rs/2016/07/23-1995.html

ЛеЗ 0007196 Семе из бакиног ормара – парадајс јабучар као бостан / Зорица ГЛИГОРИЈЕВИЋ | 05. јул 2016. 18:13 | У пластенику Живојина Антића из Ћуприје ниједан парадајз на струку није лакши од килограма. - НАЈВЕЋИ парадајз у пластенику Живојина Антића (40) из Ћуприје достигао је тежину од 1,64 килограма, а ниједан није лакши од килограма. За седам година, колико узгаја домаћи јабучар, ово је највећи комад, јер је пре њега најтежи измерени комад имао килограм и по. Реч је о сорти старој три деценије, коју је узгајала његова покојна бака Милосава. Успешан пољопривредник хибридног парадајза по струку може да произведе око седам килограма, док Живојин убере најмање 10 килограма. Квадрат Живојиновог пластеника даје 50 килограма, а хибриди највише око 30 килограма парадајзаЛеЗ 0007197   http://zavetineдonacije.blogspot.rs/2016/07/blog-post.html

ЛеЗ 0007197  Нова пруга Краљевине Србије инспирисала Агату Кристи... -  Српска пруга инспирисала Агату Кристи: Ево како је настало "Убиство у Оријент експресу"!
NovostiOnline / Душица ДАМЊАНОВИЋ | 06. јул 2016. 12:26 | Списатељица се налазила међу путницима који су били заробљени на железници Краљевине Србије, што је касније послужило као мотив за чувени роман  http://httpvrg.blogspot.rs/2016/07/blog-post.html

ЛеЗ 0007198  Шта се дешава.Куда иде овај свет? -  Како је руски филозоф видео будућност света пре 15 година, супротстављајући се либералном оптимизму свог саговорника. Подсећамо се дела интервјуа познатог руског дисидента и филозофа Александра Зиновјева (1922-2006), који је дао пред свој повратак из Немачке у Русију. Разговор са новинаром француског листа Фигаро вођен је 24. јула 1999. године у Берлину.

После краха комунизма основни предмет вашег истраживања постао је западни систем. Зашто?

— Зато што се десило оно што сам предвидео: пад комунизма довео је до распада Русије    http://mynevaдress.blogspot.rs/2016/07/blog-post_6.html

*ЛеЗ 0007190  "Лепа љубавна прича" Eдit Pjaf. - Прича о трагичној љубави Едит Пјаф Б. Ђ. | 04. јул 2016. 15:22 | Дело Адријена Боска о несрећи чувених љубавника "Констелација" у издању "Геопоетике"   http://httpvrg.blogspot.rs/2016/07/eдit-pjaf.html

*

ЛеЗ 0007199  ПИСЦИ СА ДОБРОМ АДРЕСОМ / Бела Тукадруз.  - ... Ове дневничке забелешке  открио сам  пре неколико дана, 30. Јуна 2016. године,  у нашој породичној библиотеци у  Мишљеновцу, сасвим случајно, избацујући свежњеве неких дневних новина које сам по месецима увезао канапима, како би их једног дана укоричио, што се није догодило, јер књиговесци увек имају високе тарифе. После двадесет и четири године (након што су умрли мајка, Наталија -  2002;   отац Михаило  - почетком фебруара 2016.; и моја друга жена Шоле - 20. јуна 2016), ту новинску масу су напали мишеви, то је требало изнети пажљиво напоље, заштити. и док сам то износио и прегледао, нашао сам белешке које су ми привукле пажњу. Биле су откуцане,али сам ја заборавио на њих. Ех, живот ме није ни у чему демантовао. Много шта се обистинило и издогађало много горе него што сам записао. Да сам те забелешке понудио онда када су писане – ко би то у Србији штампао? Реците ми један часопис, једну новину.  Ко би то и сада, у овој земљи штампао?
Ти «рукописе» које  помињем у записима  из 1992. године, нису ни до дана данашњег  штампани. Одбијали су их  тзв. писци-уредници са добром адресом  - преиспољна олош, којима нико ништа није могао, осим Господа.
На Судњи Дан вагаће се само сузе, каже Сиоран.
Не тоне и тоне штампаног смећа, туђег и нашег. Необјављени рукописи, цементирани бескрајном тугом и покапани сузама за блиским умрлим,  - више ће се рачунати. Оно неречено, незаписано. Стварност  свега тога, нарочито последњих четврт века, овде на Балкану и у Србији – у томе је, о чему се ћути. А не у недељницима, месечницима, новопечених богаташа и ко зна све чијих плаћеника.  Нашао сам  и један неразумљив запис: «Велика змија чува Велику магазу»  (како смо ми укућани, тј. како су звали покојна мајка и покојни  отац ту помоћну економску зграду зидану пред  Други светски рат, једним делом, а онда дозиђиваној – 1947. И 1955). Шта то значи? Стих неке песме од које сам одустао? Ко да се сети? Талисман? Или нешто сасвим треће? Мој покојни отац био је вредан човек до последњег  дана свога живота – бринуо је о зградама, плаћао мајсторима да поправљају, јер и зграде од тврдог материјала са годинама и деценијама – попуштају, земља се слеже, ради, зидови пуцају. Тако је био напрсао и део спољњег зида на почетку Велике магазе, собе у којој сам рођен. Коју смо звали библиотека, јер смо у њој складиштили књиге и часописе. Годину –две пре тога, Михаило је платио мајсторима  да обоје фасаду целе Магазе светлом бојом.
А онда је тај зид напрсао, и мајстори су то место окрпили, али га после нису обојили, него је задржао боју  стврднутог бетона,  тако да испада као нека врста мурала, велике змије  већим делом зида. Је л  то та Велика змија што чува Велику магазу?  Мит о змији чуваркући  није апсурдан, он има дубљу основу.
Тамо где живе и одлучују они, већ спомињани писци са добром адресом, нема мита, нити змија чуваркућа. Таквима се и куће и трагови затиру временом. То није пријатна тема, али кад сам већ стигао овде,да потврдим да се стидим свега што не припада сузама и крају.
Усред наше библиотеке у Мишљеновцу  слушам тишину и не покушавам да је угушим: отац и мајка су умрли, умрла је и жена без које ми свет изгледа празан и карикатуралан, скоро да је све окончано, али ако бих то написао, то би било патетично, почетак једног другог света. А можда и мемоара? Не знам – чини ми се да су се овде у библиотеци ствари зауставиле на челу с Богом...   http://zavetine.simplesite.com/420193165

ЛеЗ 0007200 Штап Светога Саве Српског. - СВИ путеви нас увек воде Светоме Сави, јер је он централна личност наше историје, културе, а посебно наше духовности и наше цркве. Овим речима, патријарх СПЦ Иринеј отворио је у уторак у Историјском музеју Србије мултимедијалну изложбу "Свети Сава српски", у оквиру које је ексклузивно представљен можда једини његов сачувани лични предмет - архиепископски штап (жезло), за ову прилику позајмљен од Епархије милешевске. - Изложба ће нам помоћи да кроз оно што је остало од њега сагледамо сву његову величину и да му због свега будемо дубоко одани и захвални - нагласио је патријарх. - Наша културна историја почива на његовој личности. Он је велики дар нашем народу, покренуо је точак историје и културе који траје и данас и постојаће догод је народа који је он волео и коме се враћао. http://krugovi.blogspot.rs/2016/07/blog-post_6.html

*

ЛеЗ 0007201  Истргнуто: Навијач

из разговора са карикатуристом Душаном Петричићем:

Ako, kako kažete, naroд ima pravo дa se ljuti zbog poteza političara, imaju li onдa političari pravo дa se, kao što to viđamo, ljute na naroд, ili bar njegov дeo?
Vučićevo nerviranje nije nerviranje političara, nego navijača. On je po profesiji navijač i njemu je mesto na staдionu. Nikaд se nije izдigao iznaд te pozicije. Njegov politički pristup je navijački i to uspešno prenosi na naciju. Naroд se u masi oдnosi prema političkim partijama kao prema fuдbalskim klubovima, pa se tako i opreдeljuje - ne zanima me to što moj tim loše igra, ali ja ga volim..  http://izsenke.blogspot.rs/2016/07/blog-post.html

ЛеЗ 0007204  СКЕРЛИЋ И БОГДАН ПОПОВИЋ. -  ЈЕ­ДАН НА­СПРАМ ДРУ­ГОГ

Пре­ма све­до­че­њу Б. Ла­за­ре­ви­ћа, Скер­лић је био баш та­кав.

„Ста­јао је увек хра­бро по сви­ма бри­са­ним про­сто­ри­ма и ва­тре­них кр­ште­ња је имао не­ко­ли­ко пу­та у жи­во­ту… На­ро­чи­то се око­мља­вао на љу­де ко­ји су ла­ко про­да­ва­ли сво­ја пе­ра. За ње­га је мо­рал­ни став био пр­во на­че­ло. У том по­гле­ду ни­ка­да ни­је пра­вио ком­про­ми­се, и мно­ги су књи­жев­ни­ци и по­ли­ти­ча­ри, ина­че зна­чај­ни­ји љу­ди, зло про­ла­зи­ли код ње­га ако су и нај­ма­ње ка­ди­ли ка­квом ре­жи­му…

Не­ки су га мр­зе­ли ка­ко се са­мо у Бе­о­гра­ду мо­же да мр­зи, и ди­ра­ли су му чак и у по­ро­ди­цу… Та­да су би­ли опа­сни и отров­ни је­зи­ци у Бе­о­гра­ду, али се Скер­лић ни­је да­вао и увек је и од­го­ва­рао са те­шким ма­љем. Без пот­пи­са, у Днев­ном ли­сту, ко­је од ње­га ко­је од Гро­ла, па­да­ле су ре­чи же­сто­ке… Жр­тви је умео да ста­не но­гом на гру­ди и но­жем да уда­ри пра­во у ср­це. Ни­је умео да пра­шта. Пра­шта­ње му је би­ло не­што што је сма­трао за не­мо­рал­но. Та­кав је био цео тај круг љу­ди око Днев­ног ли­ста, та­кви су би­ли и они око Гла­сни­ка. Ни­кад Срп­ски књи­жев­ни гла­сник ни­је хтео да при­ми ни­ка­кву по­моћ из ма ко­га ми­ни­стар­ства. Чак ни­су хте­ли гла­сни­ков­ци да при­ме ни же­љу јед­ног ми­ни­стра про­све­те да се Срп­ски књи­жев­ни гла­сник пре­по­ру­чи шко­ла­ма и гим­на­зи­ја­ма, ко­је то хо­ће, да га при­ма­ју на ра­чун школ­ске бла­гај­не…

Бес­ком­про­ми­сан у све­му и љу­ти мег­дан­џи­ја – то је би­ла јед­на од глав­них ка­рак­те­ри­сти­ка ње­го­вог ком­плек­са.“

Бог­дан По­по­вић, пак, опет, пре­ма све­до­че­њу Б. Ла­за­ре­ви­ћа, ма­ло је „у на­пи­са­ном“.  http://prevreдnovanje.blogspot.rs/2016/05/2016.html

ЛеЗ 0007205  "Србија је изгубила рат" или "Политика". -  Браните „Политику” и коментари (мањи избор) / Када је 1944. „Политика” поново почела да излази, у једном од првих бројева на првој страни, објавила је списак 104 стрељана Београђанина. Међу стрељанима били су главни уредник и сувласник Јован Тановић и најугледнији репортер и председник Пен клуба Григорије Божовић. Један са тог списка је тек у „Политици” прочитао да је стрељан, па су га судије и пресудитељи накнадно пронашли и дотукли. Иако се никада није до краја предала и заборавила да је новина, „Политика” се тек последње две деценије сетила зашто је основана и шта је објавила у свом првом уводнику пре 112 година.  http://krugovi.blogspot.rs/2016/07/blog-post_8.html

ЛеЗ 0007206  БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ-  Одабрани примери, цитати и коментари. -  ПИТАЊА И ПОДПИТАЊА СА СКИЦИРАНИМ ОДГОВОРИМА* / Оскар Давичо. -  — Други опет мисле да је Мома Настасијевић формирао постхумну школу и да је тај Мома...

Не мислим. Мома је изишао из једног дела Расткових преокупација и ни стиховима ни драмама није успео да се уметнички приближи свом кудикамо снажнијем, оригиналнијем и дубљем узору. Па како би онда тај полуепигон, преко леђа и рамена четири поетска вала, могао својом нејачком руком да ишчупа из тла овог тренутка иједан аутентични поетски глас? Још-још поетске старетинаре, али песницима он заиста нема шта да понуди, сем оног што је и понудио људима без слуха за живе токове свог језика: они и врте измољчани свитак посног, кртог, мртвог староставља, да не кажем говора.

Трећи мисле да револуција, прекидајући с традицијом, намеће једној генерацији заглушеној њеним фанфарама и добошима, задатак ушивања прекинутих крвних аудова и тетива и успоставу континуитета.

Питам се: континуитета с чим? С гробљима, с краљицама Наталијама? -  http://mynevaдress.blogspot.rs/p/blog-page_8.html

ЛеЗ 0007203  САНДАЛЕ / Бела Тукадруз. -  Беле, пластичне, у старој - старој нахтказни.

Уз само две магнетофонске врпце (а где су остале,
јер је ту било још двадесетак, ко их  је здипио

Минулих година?Нечастиви?).

Женске, наравно.

Кад су ми телефонирали,

Никад то нећу заборавити,

Улетео сам у први такси

И  рекао возачу да вози

До зграде у којој смо становали тада

(Средином осамдесетих минулог века)

Брзо смо стигли, пружио сам  таксисти новчаницу

И полетео иза зграде

И крај локве крви на бетону

Био је само пар сандала

И страва, мајко моја.

Слично осећање

Ме обузело

20.јуна ове године

Негде после шест предвече пред олују

На Првој хируршкој

Док сам држао у руци

Руку моје друге животне сапутнице

Осећајући како  је губим за сва времена ... http://izsenke.blogspot.rs/2016/07/blog-post_7.html

**  

ЛеЗ 0007209  Крај романа NIKO, NIGDE.  Штампаног у часопису Унус МУНДУС, Ниш, бр. 37/2010, стр. 197 -347. - Стр :346-347. -  ... М Лукић: Више их је било који претендоваху да наследе Црњанског, узалудно симулирајући дубину поетске прозе, и нико у Србији није препознао, читајући Томашевићев рукопис, да се појавио писац од кога ће се очекивати више него од Црњанског»

....Привиђа му се очев кишни мантил из 1950-те... Опседа га смрт, и човек  који мора  да се ослободи: / митова, илузија, кланова, / превара, догми». Тишти га сазнање да има песника «који ни после / 40 година / писања поезије не знају о чему се / заправо ради у њој, у меандрима њене / магије за чије разумевање је потребна / посебна поезија, речи које не постоје, / или још увек / нису пронађене». У истој песми овај шесдесетогодишњак опомиње: Смрт се не одгађа. Размишљајући о смрти оца – и Мандић, и Томашевић, нагињу се над бездане, до којих ретко стижу толики извикани савремени и ловорикама овенчани, како у српској, тако и у европској поезији. Присећајући се тренутка када је први пут угледао свога оца много година доцније када му је отац умро, Матан – јунак  Томашевићевог романа-првенца- покушава да расветли бразду тога сусрета. «Бразду тог сусрета, детаљи те бразде, никада неће моћи да буду, попут фотографске плоче, поново осветљени. Мрља стоји надамном, а тишина је велика. Ваљда је то мрља и ваљда је то тишина титравог логоса Оца и Сина. Ваљда је то било то, како су ме, касније, у оним великим школама, на које се попишам, учили» (стр. 343). Писање два тако различита писца, Томашевића и Мандића, долази из велике и скоро неизрециве муке постојања. Пишући о ником, нигде, Томашевић је  у  позном грчу срочио својеврсни реквијем светој породици – Оцу, Сину и Мајци,  Богу,  дотакавши дно горке судбине и трагичности сеоба, и  амбис Живе књиге  коју сваки писац носи у себи.

Томашевићев роман, гле, чуда, нико у његовом завичају, земљи Србији, не хтеде да објави као књигу, што само неупућене може да изненади.

Зашто би се српски официјелни издавачи бавили објављивањем Томашевићевих тзв. «ненаписаних књига»? Зашто, реците! Официјелни издавачи - годинама и деценијама, зашто не рећи и вековима  -   вешто се баве игнорисањем  тзв. «написаних књига»  које«већ сачињавају Вавилонску библиотеку једино живих књига. https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/bosko-tomasevic/krajromananikonigдe#

ЛеЗ 0007210  Из једне оцене Томашевића као песника. -  Пишући, овај песник и као критичар и као песник, не - да употребимо његов сиров али примерен израз - "кења". То нека раде други... Била је очекивана једна оваква побуна у српској поезији и критици, каква је Томашевићева, лепо и камерно, оглашена у његовој најобимнијој и најбољој најновијој књизи, које се само један критичар присетио (у "Новостима", Мандић). Ту побуну можемо видети како у песми КЊИЖЕВНА КРИТИКА И КЕЊАЖА (Песников приступ), али и у песниковим есејима, критикама, нарочито оним које ће етикетирати као "негативна критика". Каква је данас друга књижевна критика могућа, с обзиром на страховиту филоксеру која је захватила све утицајније српске књижевне парохије?   (Из Лукићевих НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА) https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/bosko-tomasevic/izjeдneocenetomasevicakaopesnik#

*

ЛеЗ 0007219   Галерија ДЦЗ Овде ћемо публиковати, временом, занимљиве  и по нечему подстицајне фотографије, или из Архива "Заветина", или аутора по позиву   http://izsenke.blogspot.rs/p/blog-page.html

ЛеЗ 0007220  Листајући књиге  Библиотеке ДЦЗ. - Да ли сте можда били у прилици да прочитате ову књигу? -  МИШИМА, Јукио Мишима: избор / (приредио Драган Миленковић). - Београд: Апостроф, 1999.  http://velikazavetina.blogspot.rs/p/blog-page_9.html

ЛеЗ 0007221 ЗЕМЉА И КЊИГА ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА / Ђорђо Сладоје. - Као дјетету сеоских учитеља, који су за већину нас митске фигуре, Јагличићу су, од почетка подједнако блиске и земља и књига. На том двојном – антејско-алксандријском принципу заснован је Јагличићев духовни универзум и утемељена пјесничка пракса.  https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/vlaдimir-jaglicic/zemlaiknigavlaдimirajaglicica#

ЛеЗ 0007226  Једно од најстаријих издања Библиотеке Документационог центра ЗАВЕТИНА. - Књига је одштампана 1885. године у Београду, неоштећена је.Књига има 150 стр. На последњем листу при врху неки од власника је обичном оловком написао "1892 год". Ништа више. Како је та књига, путовала од онога коме је поклоњена, као гимназијалцу чачанске гимназије за одлично учење и владање, до Библиотеке ЗАВЕТИНА и до Документационог центра "Заветина",тј. Велике магазе,коју је сазидао пок. Станко Лукић - рођен 1892. године (а преминуо новембра 1955. године)? Којим све путевима?    http://httpvrg.blogspot.rs/2016/07/blog-post_10.html

ЛеЗ 0007227  Писмо и песме јунака мога романа "У друштву пустињских лисица">  Живојина Нешића (Прекопчелица код Лебана, 1950 - Београд, 2006) . / Недеља, 10.јул 2016.

Инвентаришући књиге, часописе и рукописе и преписку "Документационог центра Заветина", налетим данас на једно писмо -  писмо мог вршњака и исписника са упоредне књижевности на Филолошком, Живојина Нешића, родом из села Прекопчелице код Лебана, чија je  десетогодишњица смрти била пре неку годину…. http://zavetinealineja.blogspot.rs/2016/07/1950-2006.html