...

...
САЗВЕЖЂА

Никад не заборавите

Најдрагоценији су они пријатељи које не познајемо. – Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара. – Ко има чворугу на челу, требало би повремено преко ње прећи руком. – Богаташи и тврдице личе на магарце који носе скупе товаре, а хране се јечмом и овсом. – Вредност човека налази се у његовом срцу и језику. - Живите сложно као браћа, а у послу поступајте као странци! – Човеково огледало су његова дела. – Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа. – Не поправљај ако није поломљено. – Осим смрти и пореза ништа није сигурно. – Ко живи у нади, тај умире од глади... – Учи народ, учи од народа... – Река која тече нађе себи пут. – Зао човек несрећа је завичаја. - Ко се са истином дружи тај срећу заслужи. – Најбољи друг је мајка, најбоља земља отаџбина.На свету је десет богатстава и свих десет су истина!...

четвртак, 07. децембар 2017.

НОВИБУСУР 00449 - 00450 - 00451




НОВИБУСУР 00449 - 00450 - 00451

Диз НовиБуСур – Новине будућности



СПЕКТАР Десетодневни избор "Заветина"






КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА



«Кад желим да отерам мисли од себе, о ономе што ме у овом рату чека, ја се у Риму враћам, често, у мислима, у место Рокаразо, а одлазим и у Данску, и Норвешку, и Шведску, па и на Шпицберген, у сећању», пише Милош Црњански, у првој књизи књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I. (стр. 92) Читајући то поглавље («ДУРО. ДУРО, ДУРО...»), други или трећи пут (после дужег времена) у Шведској, уочи поласка на Северни пол, посматрам карту света на мом радном столу, и одједном, помишљам и на наш, лукићски, балкански «Салаш Севераца», тамо у далеком Звижду. Помишљам на Север уопште, као страну света, постављам лењир преко карте, вертикално, у правцу упоредника дужине север-југ, али тако да лењир лежи и преко онога што некад беше Југославија, односно Србија. Изненађен сам околношћу да на једном од упоредника планете Земље леже и Шпицберген, Шведска и Норвешка, Пољска, Србија, Румунија, Грчка, Медитеран, Либија, Ангола, Намибија, Јужно Афричка Унија… И ја се у мислима враћам, не Београду, него свом родном месту, тј. «Салашу Севераца». Замишљам трешње на Главичици, зреле, и траву до појаса кроз коју ходам према трешњама. Ходам по сећању, као по опалим цветовима белог багрема, налик на месечину. И ја се приближавам оним годинама (које је имао Црњански кад је писао своју споменуту књигу, коју сада тумаче и читају као роман). Црњански је, у једном тренутку, у сећањима, у «вароши Рондерс», у једном од хотела, гледа шпанске играче, из Севиље, тј. један пар и пита се, «откуд та веза између Данске и Севиље, и мене? Сећам се и Севиље. А сасвим неочекивано, сећање ме одводи пред преисторијске натписе у Данској, које сам проучавао у Рандерсу, то вече. То су руне*. Мени — као и толикима — неразумљиве...»
Данске су му, 
руне, пише - «неразумљиве»; словенске** и не спомиње.  У својим «проучавањима» руна, Црњански је, увидео да је «читав један велики део старије, данске, литературе «, латински, и писац признаје — да о рунама упркос својим проучавањима једва да ишта зна. Па, каква су то онда, проучавања? Знање страних језика, као да му није било од неке нарочите помоћи, када је реч о рунама, а посебно о словенским.

Црњански je знаo за Перуна, Дажбога, за словенска предања и легенде и словенску стару веру...Али Црњански — по природи ствари — није могао да чита оригиналне Сањтије Перунове Веде (Књига Перунове Мудрости) једно од најстаријих словенско-аријских светих предања, које су сачували жреци – чувари древноруске инглистичке цркве православних старовераца- инглинга. Јер у том тренутку оне нису познате, ни доступне писцу…

Имам срећу да могу да читам ту књигу, која Црњанском није била ни позната ни доступна (десето издање Књиге Перунове Мудрости *** ); овде у Шведској…

Читајући, сазнајем толико тога. Целокупне Сањтије Перунове Веде састоје се из девет кругова. Сваки круг приповеда о једном од девет дана, током којих су народи Расе Велике у иријском граду Асгарду ****, разговарали са Богом Перуном.

Иријски Асгард (подигнут је године 5028 после Великог пресељења из Даарије (104 778. године п.н.е.). На његовом месту сада се налази савремени град Омск, такође на ушћу река Ом и Иртиш, чије је старословенско име Ириј. *****

Асгард Свејски, пак, изгорео је, како кажу, а на његовом згаришту је подигнута Упсала.Клима у Упсали је континентална са утицајем мора и крајњих огранака Голфске струје. Стога су зиме блаже, а лета свежија у односу на дату географску ширину. Воде: Упсала се образовала у унутрашњости, а Балтичко море је удаљено око 70 км ка истоку. Град лежи на реци Фирис, која дели град на западни и источни део. Око града има низ малих језера. Подручје Упсале било је насељено још у време праисторије. Верује се да је током раног средњег века овде било седиште паганске вере (Упсалски храм) тадашњих Нордијаца, предака данашњих Швеђана. Прво стално насеље на датом подручју спомиње се 1164. године, када се ту успоставља епископија. Оно се налази неколико километера северније, док је на месту данашњег града било пристаниште епископије. Значај трговине и каснији пожари довели су до премештања седишта на данашње место1274. године.

Кроз који дан прошишаћемо крај Упсале на путу према Северном полу (можда је боље било да смо у касно пролеће кренули према Кируни и Нарвику, а не пред крај године, уочи почетка северне поларне ноћи која траје скоро шест месеци!). Али, Северни Анђео нас је повео сада...

Када овај увод буде стигао да већине искрених пријатеља „Спектра“ и „Заветина“ уопште, ми ћемо бити на том далеком путу према крајњем Северу, можда пред чудима и фатаморганама поларних ноћи и фијука ветрова, рике ирваса?

Дотле, „Спектар“ ће на скоро месец дана бити опет јаван, доступан (нека врста новогодишњег, празничног поклона пре свега упућен онима који су нам писали последњих месеци са разних страна, жалећи што је постао приватна локација).

Hillared, Švedska, 2017. 8. децембра (по старом православном српском календару 7526....) М. Лукић


фотографија Г-ђе Branke Vedder


_______________________





* Словенско писмо (такође словенске руне[1], руница[2]) је претпостављено писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице. Изворни споменици на овом писму нису сачувани, већ само сведочанства о његовом постојању. - Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљивања покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара Руса и удаљили се“.[4] Други средњовековни извор, Титмар Мерзебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").[5]
Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.[6]

**Једно од последњих великих словенских паганских светилишта, посвећено богу Световиду на острву Рујан (Риген), су уништили и опљачкали Данци 1168. године, пошто су заузели и запалили град Аркону у којој се светилиште налазило. Аркона је била верски и политички центар словенске кнежевине на Ригену, у раном средњем веку. Острво је тада било познато као острво Рујан, по словенском племену Рујани. Храм је био посвећен богу Световиду, који је представљан са четири главе. Ту се налазило важно пророчиште у коме се одлучивало о миру и рату. Аркону је уништила данска војска (краљ Валдемар I и бискуп Абсалон од Роскилдеа). После тога, становништву је наметнуто хришћанство. Тиме је процес покрштавања Западних Словена, и Словена уопште, углавном био завршен.


*** «Оригиналне Сањтије само се наизглед могу назвати књигом, јер су то
заправо плоче од племенитог, нерђајућег метала исписане древним х'Аријским
рунама.
Древне руне нису слова, а ни хијероглифи онако како их данас схватамо.
Руне – то су тајни ликови који носе у себи огромну количину древних знања. Та
стара рунска форма писма није ишчезла у дубини минулих векова и миленијума
попут других древних алфабета, азбука и буквица. Она је за жреце древноруске
инглистичке цркве православних старовераца – инглинга и даље основни облик
писма.
У стара времена, х'Аријска руника послужила је као темељ за изградњу
различитих упрошћених облика писма: древног санскрта, черт и резов црта и
разреза, деванагари писма, англо-саксонске и гремано-скандинавске рунике, и
многих других.
Х'Аријски рунски облик писма се предаје на духовним семинарима
древноруске инглистичке цркве православних старовераца-инглинга, како би се
сачувао и даље, за наше потомке, и како древна мудрост не би замрла у безвремену,
већ да би се и у будуће предавала с поколења у поколење.
Да би се замислило како Сањтије изгледају, треба имати у виду да се свака
Сањтија састоји од 16 шлока. Свака шлока садржи 9 редова, а у сваком реду под
једном цртом, која се зове поднебесница, исцртано је по 16 руна. На свакој плочи су
по 4 шлоке, по две са сваке стране. Девет Сањтија на 36 плоча састављају Један
Круг, и те плоче, које садрже укупно 144 шлока, повезане су помоћу три алке које
симболизују три света: Јаву (свет људи), Наву (свет духова и душа предака) и
Праву (светли свет словенско-аријских богова). Девет кругова Сањтија, који
садрже 1296 шлока, или 11664 редова, или 186624 међусобно дејствујућих
х'Аријских руна, сачињавају смислени ликовни зборник који се од најдревнијих
времена назива - ВЕДА, или, ако користимо латински облик – ЕДДА.
Сањтије су писане у форми дијалога а записане су пре око 40 000 година. У
Првом Кругу прича се о заповестима које је народима Велике Расе и Небеског Рода
дао бог Перун; о догађајима који предстоје у будућности, у току Свароговог Круга
и Деведесет Девет Кругова Живота, т.ј. током 40176 година, и много о чему
другом.
Први превод на савремени руски језик, са х'Аријске каруне (древног х'Аријског
језика) начинили су словенски жреци у Звезданом Храму, године 7452. од стварања
света, што одговара 106722. години од оснивања Иријског Асгарда (т.ј. 1944.
години од Христовог рођења), а ради поново установљених словенско-аријских и
родовских општина на територији Беловодја или, како се каже у Сањтијама, на
Светој Земљи Расе (територија од Урала до Бајкала и од Северног океана до
монголског Алтаја). То је учињено и стога што су у првим деценијама совјетске
власти, а приликом уништавања словенских општина, без трага ишчезле многе
древнословенске ведске књиге, Харате и Сањтије древних Богова, до тада чуване у
словенским и родовским општинама Беловодја.
Назив Беловодје настао је од древног назива реке Иртиш (савремено: Иртиш
Ириј тишајшиј). У древном х'Аријском језику постоји руна Ириј, чије је ликовно
значење – бела, чиста вода.
При преводу није коришћена совјетска форма писма и ортографије, већ
руска, којом је у 20-30 годинама ХХ века од Христовог рођења исказиван наш
родни сликовни језик. Многе речи су дате у својој првобитној основи, јер ни у
руском, а поготово не у совјетском језику нема аналога датим речима и ликовима.
У првих седам издања (1944, 1950, 1956, 1963, 1968, 1973, 1980 године) био
је укључен само Први Круг „Сањтије Перунове Веде“, а та су издања штампана у
малом тиражу и била дистибуирана углавном по општинама древноруске цркве
Православних старовераца-инглинга. Део тиража издања из 1968. године приликом
транспорта су запленили надлежни органи и он је „захваљујући томе“ доспео у
разне државне и обласне архиве.
Осмо издање појавило се године 7500 (1992. г. н.е.), након што је код
правосудних органа регистрован највиши руководећи орган древноруске цркве –
Орден Мисије „Џива – Храм Инглије“. То издање се појавило у библиотекама града
Омска, а и у библиотекама неколицине високошколских установа. На основу њега
студенти пишу реферате и семинарске радове о древној вери Словена и Аријаца.
Девето издање појавило се 7507. године (1999 г.н.е.) – оно је заправо
представљало почетак серије „Словенско-аријске веде“ у коју су укључени и
проширена верзија првог превода Првог Круга „Сањтије Перунове Веде“ и превод
Саге о Инглинзима“, у редакцији Патер Дија оца Александра (Хињевич А. Ј.), са
његовим коментарима о оба текста, као и другим прилозима.
Ново, десето издање „Словенско-аријских Веда“ (друго за општу употребу)
такође садржи проширену верзију првог превода „Сањтије Перунове Веде“ и „Саге
о Инглинзима“, с коментарима на оба текста, и исправком штампарских грашака,
које су се појавиле услед некомпатибилности рачунарских фонтова. Осим тога, у ту
Књигу је уметнуто и неколико допуна и измена.
Прилози садрже различита кратка обавештења о Древној вери прапредака –
инглизму. И то издање, као и претходно, намењено је новообновљеним словенско-
аријским општинама, као и свима онима који су одлучили да се дотакну тајни
Древне мудрости.
У преводу Првог Круга „Сањтија Перунове веде“ учествовало је неколико
Жрецова, и зато се звук Сањтија може учинити разноликим, али им је сачуван
неизмењен смисао. У овом издању није потпуно растумачена свака руна, стих или
шлока, јер сва објашњења могу да дају само Жреци или Капени-Инглинзи, т.ј.
Чувари Древне Мудрости у словенско-аријским храмовима и светилиштима,
Потпуни превод са опсежним тумачењима захтевао би много томова, а осим тога,
много тога из Древне Мудрости не треба откривати слугама света Таме...
Коментари за најнеразумљивија места у „Сањтијама Перунове Веде“ и
Саги о Инглинзима“ сачинио је Патер Дијем Александар, поглавар древноруске
инглистичке цркве православних старовераца – Инглинга.
У тексту, три тачке или редови сачињени од тачака означавају да се на тим
местима налази информација коју је још рано давати у откривеном облику, јер
знања, намењена служењу Добру и Правди не треба искористити на Зло...
Тренутно, Жреци древноруске цркве преводе Други Круг. Надамо се да ћете
се у деветој књизи серије „Словенско-аријске Веде“ упознати са наставком
Сањтија Перунове Веде“.
Црквено издаваштво
Асгард“ 7510 (2001г.)

**** У древној историји помињу се четири земаљска града која су се називала Асгард: Асгард Дааријски, који се налазио на врху планине Мира (света) (Меру), на светој земљи Аддрији, на Северном континенту који је потонуо у море; Асгард Иријски, о коме смо напред говорили; Асгард Согдијски, који се налазио у Малој Азији (В. Шчербаков сматра да је то град Ниса), у Согдијани, јединственој држави која је пружила достојан отпор војскама Александра Македноског; Асгард Свејски, који се налазио на територији Скандинавије. После великог пожара, у коме је тај Асгард изгорео, на његовом месту изграђен је нови град који је добио назив Упсала.
У граду Богова, у Иријском Асгарду, / на ушћу светих река Ирија и Оме налазио се и
Велики Храм Инглије – Храм Праогња. О том Великом Храму сачувано је сећање и у другом
светом предању „Саге о Инглинзима“ које се чува на Исланду, а ево шта оно каже: „Држава у Азији, источно од Танаквисља назива се земљом или пребивалиштем Аса, а њена престоница се називала Асгард. Тамо је управљао онај који се звао Один. Тамо је био Велики Храм...“ (Сага о Инглинзима)

***** Иријски Асгард разрушили су Џунгари године 7038 од Стварања света (1530. г. н.е.). Сто тридесет година након тога руски историчар и картограф Семјон Ремезов, који је састављао карту Сибира боравио је на месту разрушеног Асгарда и одатле упутио писмо цару Алексеју Михајловичу Романову да је неопходно обновити разрушени град на ушћу Оме и Иртиша. То исто је напоменуо и на 21. листу свог „Атласа Сибира“ који се појавио тек за време Петра I, године 7204 (1696 г). Године 7224. (1716),

субота, 28. октобар 2017.

НОВИБУСУР 00447 /00448



СПЕКТАР

Десетодневни избор "Заветина"




ИЗВИЊЕЊЕ И ПОЗДРАВ

Овај двоброј СПЕКТРА мало касни, због болести уредника и путовања на Север. Настављам да публикујем Новибусур у Шведској, далеко од Србије (као што су чинили и понеки од наших претходника, пре свега, јего благородије Вук Стеф. Караџић). Ове новине су постале приватне у најдословнијем смислу ове речи, као што сам већ писао и објашњавао у претходним бројевима. Могу да их читају позвани, или претплатници. Круг претплатника се не шири, као концентрични кругови, не. Али то није разлог за одустајање, поготову у оваквој једној лепој земљи, каква је Шведска са преко деведесет хиљада малих и великих језера, и мрежом путева, која вероватно из ваздуха и висине изгледа као паукова, скоро савршена. Али, ја још нисам летео изнад Шведске. Допутовао сам аутом и видео више него да сам путовао авионом. Не идеализујем Шведску*, али видим, да је уређена земља, и да је, иако монархија, остварила ону идеју социјализма, коју су у Русији и у другим земљама света у двадесетом веку покушавали да остваре револуцијама. Ех, револуције! Далеко им лепа кућа – револуције су биле свуда крволочне, и катастрофалне, и иза њих није ницало ништа од онога што су вође револуција (играчке у канџама невидљивих и опасних црних сила света) обећавали.
Понео сам из Србије невелик број примерака књига, (између осталих и роман Ујкин дом, можда, захваљујући Случају комедијанту, сретнем и неког доброг преводиоца са српског на шведски?)....
И Шведску и неке друге скандинавске земље требало је да видим својим очима барем пре двадесет година. Али...
Море шведских шума које сам виђао првих дана деловало ми је мрачно, туробно, а онда сам, кад су престале кише, открио брезове шуме, појединачна стабла четинара и понекад, кад би сноп сунчеве светлости, обасјао стабла до корена и камење између стабала – гранитне блокове понегде увијене у кудравозелену маховину... Сунчева светлост је од брезових стабала и крошњи на моменте знала да да створи златна чуда и привиде. Шведске шуме нису само четинари, већ и ризница много чега што човек са југа Европе не би очекивао (нарочито кад допутује на јесен у Шведску) у тим шумама.
Камен и дрво су потписи Шведске, а језера која сам видео – велика огледала облака. Вода је трећи амблем Шведске. Значајна је као грана и рударство.*
Случај је удесио да на реци Åetern видим хидроцентрале и једну воденицу (Попову воденицу) из шеснаестог, односно деветнаестог века. Боја воде водопада изнад ове воденице, лепо очуване, од камена, боје је кафе!...



Hillared, Švedska, 2017. 28. октобра (по старом православном српском календару 7526....) М. Лукић

____________________




* Шведска је етнички хомогена, јер Швеђани чине 91% укупног становништва. Шведска је на светском врху дужине живота. У августу 2004. број становништва је први пут превазишао број од 9 милиона. После Другог светског рата Шведска постаје земља имиграције. Данас је отприлике 12% популације рођено ван Шведске, а чак сваки пети има нешведско порекло. Имигранти највише долазе из Финске, бивше Југославије, Ирака и осталих скандинавских држава. У Шведској живи око 30.000 Срба.
Швеђани су скандинавски народ пореклом од германских племена која су се населила у Скандинавији у неолитском периоду. За Швеђане се каже да су потомци Викинга. Службени језик је шведски, а новац шведска круна. Шведска је земља мира и благостања. Шведска готово није учествовала у ратовима последних 200 година. Већина њених становника живи на југу земље где је тло најплодније.
Становници Шведске имају веома висок животни стандард, који се заснива не само на природним богадствима земље, него и њиховој великој радиности и култури. Влада демократски систем, ипак Шведска је краљевина, али краљ има само симболичну улогу. Општи избори се одржавају сваке четврте године, а право гласа имају сви становници старији од 18 година, па чак и досељеници који су најмање три године живели у Шведској.
У Шведској посебна брига се води о деци. Сва деца имају место у забавишту, настава и књиге у школи су бесплатне, за свако дете је осигуран дечји додатак. Сви становници Шведске имају здравствену помоћ за незапослене, у пензију одлази се са 65 година живота (независно од пола).
** Шведској припада око 2% од укупне светске производње железне руде, један је од највећих извозника, а највећи у Европи. У извозу бакра, олова и цинка, учествује са око 1%, 3,7 % и 3,3 %. Око 1% тржишне вредности целе индустријске производње отпада на рударство, које запошљава 0,5 % од укупног броја запослених. Укупна производња железне руде, 1998. године, износила је 20.9 милиона тона, сулфидних руда које садрже сумпор, бакар, олово, цинк, арсен, нешто мање сребра и злата, 24 милиона тона. Око 6 милиона тона креча, углавном за индустрију цемента. Највећа налазишта железне руде налазе се неколико стотина километара северније од поларног круга (лапонска тундра). Кируна, са околним брдима Луосавара и Кирунавара, највеће је налазисте, у коме су залихе око милијарду тона руде, са 70% гвожђа (налазиште је површине 16000 km²). Кируна је средиште огромног налазишта, рударски град, чије 3/4 становника ради у рударству. 1998. године, у овом налазишту ископано је 14 милиона тона руде железа. Малмбергет, такође у Лапонији (са производњом од 7 милиона тона 1998. године), је други по величини рудник железне руде у земљи. Руда из ових налазишта транспортује се железницом, и извози преко лука НарвикНорвешкој) и Лулеа (северни део Шведске обале, Ботнички залив, зими залеђена). Највећи рудник бакра Аитик, такође се налази у овој регији. У области Скелефтеа, која се протеже од Болидена на истоку, до планинског ланца на западу, најзначајнија су налазишта сулфидних руда (Лаисвал, највећи извор оловне руде у Европи).

 
Детаљ са истоименог језера


ПРОТОТИП ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ 

ЗАВЕТИНА


ЛеЗ 0012300 Агора: Прогон српских интелектиалаца после Другог светског рата 27.07.2017. http://homoljskimotivi.blogspot.rs/2017/08/27072017.html

ЛеЗ 0012299 МИЛО ЛОМПАР: Српски народ после распада Југославије http://homoljskimotivi.blogspot.rs/2017/08/blog-post.html

ЛеЗ 0012294 Чији сте Ви, мали Срби - др Мило Ломпар http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2017/08/blog-post_36.html

ЛеЗ 0012298 Мило Ломпар - Тито и Срби http://homoljskimotivi.blogspot.rs/2017/08/blog-post_3.html

ЛеЗ 0012295 Спорови у култури - МИЛО ЛОМПАР и ИГОР МАНДИЋ о „Југосфери“ http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2017/08/blog-post_49.html

ЛеЗ 0012297 О Богу и животу говори проф. др Мило Ломпар http://homoljskimotivi.blogspot.rs/2017/08/blog-post_48.html



Исто




ПИРЕВИНА и ВИНОВА ЛОЗА


ЛеЗ 0012247 Чедомир Антић: "Праху оца Србије"

четвртак, 21. септембар 2017.

НОВИБУСУР 00445 /00446

Србијом уздуж и попреко; Брезовица, Рановац, северна Србија, крајем лета 2017.

НОВИБУСУР  00445 /00446
СПЕКТАР Десетодневни избор "Заветина"
Диз НовиБуСур   Новине будућности


ТРАГОМ  ЈЕДНОГ МОТОА И ЗАТВАРАЊА ВИШЕ ОД ШЕСДЕСЕТАК  ЈАВНИХ БЛОГОВА  „САЗВЕЖЂА З“


.. Бесплатна уметност, бесплатно новинарство, бесплатан хлеб - зар то није чиста утопија? Где то има?Можда још увек и само на неким "фестивалима авангардних ризика", какав је "Шумес". Бесплатна уметност и рецимо бесплатна публицистика, нису инспирисане новцем "већ вредностима побуне, креације и страсти" (Мандић). Чланак Б. Мандића, штампан у штампаном издању "Политике" већ од почетка је изричит:"Уметник не сме да напусти уметност мада га на то наговара слободно тржиште и закони искоришћавајућих препотенција. Завладао је економски садизам..."  У другом пасусу већ, објашњавајући шта је мото "овогодишњег" Шумеса, Мандић се присећа Ото Бихаљи Мерина, једног од повлашћених уметника, југословенског титоизма, и човек помисли, одмах - каква је, у ствари, та уметност, којој је друго право име "хлеба и игара"?   ЛеЗ 0012677 Аждаја и царев син . - "БЕСПЛАТНА УМЕТНОСТ"? -     

  Знам да није по вољи многима, што - како кажу понеки злобници - "Затварам дућане"; ја бих таквима "вечним гребаторима" поручио да ја никоме ништа нисам обећао, нити дугујем, и да имам право да поклањам или не поклањам, као и сваки други човек на овом свету. Ја Сазвежђе нисам стварао да би постало некаква моја аждаја, као страшна аждаја и царев син из познате српске народне бајке; ја имам према себи и неке друге неодложиве потребе, а не да будем само објављивач писаца лењиваца, или преамбиционих индивидуума. Не!
Онима који пак немају пара за четворогодишњу претплату, како сам предложио, остаје шеснаестак још увек јавних локација Сазвежђа на 
Blogger-у, где могу бесплатно да прелиставају и читају, тзв. "Бесплатну уметност, књижевност, публицистику", ако их заиста више и после свега "Заветине" занимају....
Одзив на једну разумну  понуду је  - понављам -  био, што би се рекло (зашто бих то прећуткивао?), више него мршав! Међутим, посете су на тим сајтовима, блоговима или другим локацијама и даље расле, после тога - нису их посећивали некакве авети и духови из Америке, Европе, Азије, Русије, света, већ - поборници - препостављам - џабака, тј. Бесплатне уметности. То је утицало, да почнем са затварањем - и других, чак веома посећених локација (реч је о онима уз подршку Blogger-a), затворено је још шесдесетак локација, тј. те локације више нису јавне, доступне свима, као последњих десетак и више година. Да би те локације могли да посећују и прелиставају, читају, убудуће, сви заинтересовани ће то моћи али под извесним условима....
Сад  је то – дефинитивно, затварање вишеод шесдесетак популарних електронских локација „Сазвежђа З“. Више од шесдесетак локација сам претворио у нејавне, приватне; њих могу посећивати однедавно  и убудуће само  читаоци са посебним дозволама, или претплатници.

Мишљеновац, – 21. септембра   –РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - МАЛА ГОСПОЈИНА 2017.     (по старом православном српском календару 7526....)     М. Лукић



ПРОТОТИП ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0012701   246 ( Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА) 246 ( Прототип Енциклопедије

Рановачки црвени камен (Двориште народног уметника Жике Макуљевића)



ПИРЕВИНА и ВИНОВА ЛОЗА

ЛеЗ 0012658  Књига названа Кодекс Гигас, коју још називају и Ђавољом библијом, написана је у првој половини 13. века, има 620 страница и за пергамент у њој била је потребна кожа прикупљена од чак 160 животиња. Има застрашујуће димензије: 92 цм висока, 50 цм широка

среда, 06. септембар 2017.

НОВИБУСУР 00443 /00444

ДИБИДУС, Главичица


НОВИБУСУР  00443 /00444
СПЕКТАР Десетодневни избор "Заветина"
Диз НовиБуСур   Новине будућности

Шљивовица

Наши  дедови су имали много више  воћњака и винограда него што их данас има, него што ће их бити и кроз десетак година.  Воћњаци су одавно запуштени, а број оних који још увек одржавају воћњаке по селима Србије је врло мали.  Шљивовица је могла да буде бренд Србије, али не треба да нас зачуди ако Немци и Словенци заштите шљивовицу као свој национални бренд.  Не говорим тако зато што сам нагло почео да старим и што сам лоше воље. Већ због парадокса који ме сачекују иза сваке кривине. Постоји парадокс са српским малинама, са српским шљивама, са српским задругама; шума парадокса, коју ђубри бирократија и која сваког дана постаје све чудовишнија.  Са пријатељем из Шведске идем ових дана пред залазак сунца воденичним путем за бившу воденицу у Шљивици, да  - сељаци би рекла - „ватамо зјала“ , тј. да снимамо небо и облаке, који више нису природни, већ некако чудни и злокобни, да посматрамо како сунце тоне у неку  маглу из које излећу млазњаци и вероватно кад падне ноћ испуштају то што ствара те мистериозне и чудне магме и облаке. И тако идући мало путем, мало пожњевеним пољем долазимо до места где су родиле шефтелије, већ зреле и сочне, крај пута, али нема ко да их обере. Као ни трешње ране или касне... Село у којем сам рођен,мало личи данас на оно село које знам: ово село  нема ни стотинак оваца, а о кравама и коњима да не причамо. Село би да буде град, а то је мало чудно.  Село би требало да буде оно што јесте, понекад и много боље место за живот од града, али...
       Пишите нам, како је у вашем селу: је ли боље или горе него у нашем; на лицкајте и не преувеличавајте.  Ако не умете да баратате оловком, да пишете, снимите фотографије и пошаљите нам кратка обавештења о фографијама. Каква је шљивовица код вас?* И како су вам уређена гробља? Зашто гробља? Зато што права култура почиње тамо, на гробљу, из поштовања гробова?
Колико има деце у вашем сокаку? Колико неожењених и неудатих?Ако има више неожењених и неудатих од граје мале деце, шта мислите у чему је ствар?**

Мишљеновац, – почетком септембра   – 07 09Свети свештеномученик Евтихије; света мученица Сира,  2017.     (по старом православном српском календару 7526....)     М. Лукић

___________
* Шљивовица је безбојно или жућкасто јако алкохолно пиће. То је тип воћне ракије проглашена за српско национално пиће. У Србији је на око 150 000 хектара засађено око 42 милиона стабала шљиве, а род је око 450 000 тона док близу 64% оде на производњу шљивовице.
За производњу ракија користе се сорте шљива као што су Чачанска рана, Чачанска лепотица, Чачанска родна, Стенли али се најквалитетнија Шљивовица добија од Пожегаче и Црвене ранке:
Пожегачa (маџарка, бистрица, цепача) сазрева крајем августа или у првој половини септембра. У пуној зрелости кожица постаје изразито плава с обилним пепељком. Даје врло ароматичну и питку ракију шљивовицу, најбољу од свих воћних ракија. Мезокрпа (месо) мења своју боју од жутозелене у златножуту и одваја се потпуно од коштице. Количина шећера у месу најчешће се креће између 10% и 14%. Укупне киселине се крећу од 0,5% до 0,6%. Када се узме у обзир да од тежине плодова пожегаче отпада око 4,5% на коштицу, онда се може рачунати да се од 100 кг шљива просечно може добити око 13 литара 50% ракије.Црвена ранка (црвењача, шумадинка, даросавка, дреновка) сазрева у првој половини августа месеца. У пуној зрелости мења се боја покожице од црвеноплаве у плавоцрвену. Мозокрпа мења боју од жутозеленкасте у златножуту. Даје плод са 10 до 14% шећера, укупних киселина око 0,9%. Према овоме, од 100 кг шљива просечно би се могло добити око 13 литара 50% ракије. Ракија је квалитетна, али не као од пожегаче од које се разликује специфичном сортном аромом нешто лошијом од ароме пожегаче.
Метлаш (метлара, пошарка, ранка, драгачица, округлица) има плод богат шећером па је и принос алкохола већи. Ракија је чиста, без посебно истакнутих својстава и доста је питка.Трновача (пискавац, церевачки пискавац) садржи 10-13% шећера и око 1% киселине у плоду. На коштицу отпада око 3,5%. Даје ракију средњег квалитета.Моравка је количином шећера слична црвеној ранки. Ракија од ње је средњег квалитета, а знатно се поправља у купажи са пожегачом.Џанарика (мироболона) најчешће садржи 5-11% шећера и 1-2,5% укупних киселина. На коштице отпада просечно око 7%. Ракија од џанарике је слабија од свих ракија од шљива.Стенли сазрева у другој половини августа, неколико дана пре пожегаче. Плод је крупан (30-35 г) што је за око 30% више од пожегаче, тамноплаве боје. Коштица је умерено крупна и у виноградској зони се одваја од меса. Мезокарп је чврст, жуте боје и осредњег квалитета. Плод садржи 10,3% укупних шећера и 1,3% укупних киселина.Чачанска лепотица сазрева крајем јула и почетком августа. Плод је средње крупан (30 до 40 г), лоптастојајаст са уздужном браздом. Петељка је кратка. Покожица је танка, тамноплава, чврста, покривена јасно израженим пепељком, привлачног изгледа. Месо је зеленкастожуто. Коштица је средње крупна. Плод садржи 10,5% укупних шећера, 1,1% укупних киселина... (Википедија)
 ** ВОЛЕО БИХ ЈОШ ДЕЦЕ. - ОТАЦ четворо деце, Ненад Јездић верује да је суштина напретка у наталитету. - Сада брујимо сви о Косову. Вратићемо Косово, сигуран сам. Али, морају да се роде ти Срби, који ће да га заслуже и задобију. Ми смо умирући народ. Како ми живот одлази, жао ми је што немам још деце. Радим као миксета. Пуна ми је глава и позоришта и филма, газдинства и технологије. Распукни се, главо, али дај све од себе  (Новости)






ПРОТОТИП ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ЗАВЕТИНА


ЛеЗ 0012601     244 ( Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)   244 ( Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)





ЕПИТАФИ

ЛеЗ 0012000    РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ (1) /  Белатукадруз. -   *
Готово је са тотализмом

комплетариум

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"